Сања Илић је добро познат музичар, композитор и оснивач „Балканике“ која на најбољи начин представља наше музичко благо свету. Пуно је компоновао за друге певаче, успешно учествовао на многим фестивалима, а има и велико искуство на оваквим такмичењима, његова песма „Хало, хало“ била је наш представник на Евровизији 1982. године, док су песме „Бај, бај, бај“ и „Принцеза“ и данас популарне и извођене...
Татјана Карајанов Илић је хомеопата која се последњих година интензивно бави и музиком у оквиру свог терапуетског рада. Издала је два албума медитативне музике „Музика сфера“ и „Мудрост шуме“. Управо је музика та која је спојила Татјану и Сању.
Да ли бисте нам нешто рекли о том сусрету?
Сања: Позвао ме је пријатељ, писац са којим сам радио дигитално издање његове књиге, да као гост и сарадник прокоментаришем његово дело на промоцији.
Пустио је на почетку и композицију „Винчанска молитва“ коју је компоновала и певала Татјана из Новог Сада, присутна на бини, а коју нисам познавао.
Ја сам се толико одушевио гласом и песмом да сам јако дуго хвалио и песму и глас и певање Татјане Карајанов, да ниједну једину реч о књизи нисам прозборио. После тога више ништа није било као пре...
Да ли је ово је ваша прва заједничка песма и чиме сте били инспирисани?
Татјана: Радили смо доста тога до сада, али нисмо још ништа овако озваничили. Ово је прва композиција која је пронашла свој пут до публике.
Будући да до сада нисам радила ништа комерцијално и моја музика није имала прилику да дође до већег дела публике, ово је за мене посебано искуство. Текст је написала Даница Крстајић, али полазна идеја за текст је била моја са жељом да пренесем поруку љубави и новом свету који се увелико дешава, захваљујући новој врсти људи који се рађају.
Будући да радим највише са децом, као и остали терапеути и психолози, не могу, а да не приметим какава нам деца долазе на свет последње две деценије. Без обзира на средину, која није баш најздравија за данашњег човека, ипак се рађају све напреднија људска бића, са све већим талентима и способностима, генетски напреднија.
Ова „нова деца” показују много више емпатије у понашању и имају изражено алтруистичко гледање на свет. То нам говори да управо ти нови људи крећу да чине овај свет другачијим.
Како је текао рад на песми? Да ли сте одмах знали да ће бити у етно маниру с модерним звуком?
Татјана: Да, првобитна идеја јесте била упаковати нешто што је српско, а и балканско у рухо модерног и светског звука. Будући да се песма ради са циљем да иде на евровизијски фестивал, морају се испоштовати неки стандарди који се на таквом фестивалу очекују.
Сања: Тањине идеје, неоптерећене формом, биле су веома инспиративне док смо компоновали заједно ову песму. С друге стране, био сам фасциниран њеним знањем и о поп музици.
Иако се претежно бави компоновањем и извођењем амбијенталне и world музике.
Ваша песма „Принцеза“ се такође такмичила за нашег представника Евровизије, али није изабрана, мада је оставила велики траг у поп музиици. Да ли можете да нам кажете нешто и о томе?
Сања: Давне 1977. године, моја композиција „Бај, бај, бај“ коју је изводила Бисера Велетанлић, освојила је све награде на фестивалу Опатија. И жири публике и стручни жири и награду за аранжман и награду за певање, али један посебан жири је онако комунистички одлучио да не можемо слати композицију са страним именом.
Тада су „изабрани“ Амбасадори са песмом „Не могу скрити своју бол“ и отприлике тако су и прошли. Мислим да су били 18. у генералном пласману. Таман сам заборавио немио случај, а онда се 1984. године десила велика неправда са композицијом „Принцеза“ коју су певали Дадо и Слађана.
Дадо и Слађана су били убедљиви фаворити за победу и то је било видљиво на свим пробама. Но, неправдно је на Евровизију отишла сасвим друга песма.
Надам се да се ове године неће дешавати такве прљаве игре и да ће и публика и жири изабрати песму која је по њима најбоља.
Шта је важно да би песма била добра?
Сања: Песму пре свега мора да изведе певач који својом емоцијом носи јасну поруку онога што пева и никога не оставља равнодушним.
Певач мора да има јако квалитетан вокал и да интересантно изгледа, да сцену својом појавом испуњава. Онда долази добра песма и аранжман и на крају сценски наступ. Када се све то споји, а није баш мало, онда долази и успех.
Који су квалитети потребни, према вашем мишљењу, да се победи или буде запажен, на тим великим такмичењима?
Татјана: Мислим да је најважније остати аутентичан, уклопити се у модерне форме али сачувати „ноте своје културе“.
Колику улогу играју костими и сценски наступ?
Сања: Сценски наступ је врло комплексна ствар. Иза њега стоје дани рада свих актера на сцени и иза ње. Костим мора да одговара поруци текста али и игри коју диктира ритам.
Ту су стилисти, шминкери, фризери, власуљари, кореографи, сценографи, реквизитери, режисери ... И сви морају да буду координирани за један циљ. Успех!
Који су ваши адути?
Сања: Мислим да је то нешто што је на први поглед неспојиво, а то је старо и ново, етнос Србије и модеран свет. Сматрам да је квалитет певача, Данице Крстић, Невене Стаменковић и Младена Лукића спојен са професионалношћу проф. Љубомира Димитријевића и проф. Александра Радуловића.
То су наши адути и нешто чиме можемо поносно да се представимо Европи.
Марина Јабланов Стојановић
