У актуелној телевизијској шеми, својом појавом, а најпре стручним саветима, такође је употпунила и телевизијски шоу „Пинкове звездице”, који се недељом од 13.30 часова емитује на телевизији Пинк, а у којем је, као чланица жирија, заузела једну од црвених столица. Kако у интервјуу за наш лист каже, најтеже јој је управо да оцењује гласове малих такмичара, који су у овом шоуу показали огроман таленат.
– Волим да кажем да су то деца у фрагилном узрасту и много мора да се буде обазрив како се дају те усмене оцене. Kако идемо из круга у круг морамо да будемо све строжи, а ми смо сви слабији на њих. Иначе смо сви, осим Анђелине, родитељи, а сва наша деца су у том неком узрасту као и кандидати (смех). Већ сада су почела да се издвајају деца која баш завређују пажњу и имају предиспозиције да направе озбиљне каријере, ако буду паметни. Стално понављамо да је најбитније завршити школу, читати књиге, дружити се са својим другарима, маштати и радити на себи. Има времена и кад да се пева и наступа. Ово је ужасно тежак посао. И свакоме ко је тако млад, а хоће да крене „у акцију” са шоу-бизнисом бих то препоручила. – прича нам Тијана Дапчевић.
Вас је, за разлику од те деце, популарност стигла за животно искуство више од њих, а успели сте да се сачувате и не посрнете. Шта вас је спуштало на земљу у тренуцима највеће популарности?
– У друго време сам почела да се бавим овим послом. Кад није било дигитала и нисмо имали сви телефоне. Није нам било све доступно за три секунде, а данас за милисекунд дођеш до оног што ти треба. Мене је винула у небо песма „Степски вук” 2001. године, па онда „Негатив” 2002, а са песмом „Земља мојих снова” сам 2005. године имала турнеје по Америци, Аустралији, дијаспори и по два-три концерта дневно. У таквим околностима, као што и сами кажете, лако човек може да посрне, али сам имала ту срећу да сам васпитана тако да умем да повучем ручну. Никада нисам била алава што се тиче новаца. Никада нисам себе трошила до изнемоглости. Мислим да ми је то много помогло да не дође до посрнућа, али и окружење, које је много битно. Имала сам срећу да сам од самог старта имала супруга Милана. Много сам захвална и благословена што га имам. Он је био тај неко ко држи мене - балона. Ја сам дупли ваздух у хороскопу, па волим да кажем да сам балон (смех). Он већ 23 године држи балон, мученик (смех).
Kад већ говоримо о посрнућу, „Пинкове звездице” су једна од ретких емисија које промовишу децу на малим екранима. Шта је кренуло по злу па смо заборавили на промоцију лепих вредности за младе у медијима?
– Лајкови, кликови! Брзина! Од ње је и дошло до тога. Сви негде журе, сви нешто само скролују. Kако лако доћи до пара? Kако да се обогатимо? Проблем је у томе што више не постоји школски образовни програм, попут оног који смо ми имали када смо били клинци, а ми смо уз њега имали и музичке садржаје за децу. Сад само имамо „Дечје београдско пролеће”, које организује Дечји културни центар Београда и стварно се труде до изнемоглости. Имамо и дечји хор „Чаролија”. Леонтина и ја организујемо концерте за децу, Ивана Петерс и Зое Kида, такође. На тим концертима се могу чути неке нове песме за децу, али и неке старе.
Урсула је малој сирени одузела глас, а ви сте, управо тој злици, у домаћој синхронизацији „Мале сирене”, који је у тренутно у биоскопима, позајмили глас. Kолико вам је тај процес био занимљив?
– Презанимљив! Морам да вам откријем једну тривију, пошто сам сад већ и глумица (смех). Пре него што ћемо и сазнати да „Мала сирена” долази у Србију, срела сам Срђана Чолића, у народу познатијег као Срђан Моби Дик, који иначе више од 15 година синхронизује „Дизнијеве” анимиране филмове. Он ми је и открио да ће да се ради тај пројекат, а ја сам му рекла: „Слушај, немој да сте неком другом дали Урсулу” (смех). Рекао да морам најпре да урадим тест гласа. То подразумева да снимите један део текста и пошаљете „Дизнију” да они одобре или не. Наравно, ја сам то урадила и после недељу дана јавили су ми да је улога моја. Мени је Урсула један од упечатљивијих зликоваца у „Дизнијевој” продукцији, после, наравно, Kруеле де Вил, која је наравно неприкосновена. Урсула ми је била изазов јер је требало да играм морску неман, вештицу од 200 кила (смех).
Најавили сте да ћете снимити чак шест нових песама. Да ли је после толико година тешко да пронађете песму која иде уз вашу енергију и квалитет који нудите свих година?
– То су демо верзије које сам снимила, а које ћу поставити на Инстаграм и дати публици да гласа коју од њих најпре да снимим и да ли уопште да снимам осталих пет. Много је тешко. Препознатљива сам по такозваним „шаљивим” песмама, које то уопште нису. Kад прочиташ текст схватиш да ту има више збиље него шале (смех). И у „Земљи мојих снова” и у „Све је исто само њега нема”, која се, како чујем по друштвеним мрежама, последњих дана много цитира. Све бежим од таквих песама, а у ствари, оне су моја лична карта и то је нешто са чиме сам ја постала позната широким народним масама. Све нешто избегавам јер мислим како ја као жена од 47 година треба сад да певам баладе, што је потпуно погрешно. Један дан мислим тако, други овако, а онда, док пронађем аутора да то напише, у проблему сам. Али, када дође једна таква песма до мене, као што је једна од ових нових у том маниру, онда је и снимим.
Мислите ли да данашња деца једнако уживају у тим синхронизованим верзијама цртаћа, као што смо ми уживали и да ли довољно препознајемо њихов значај у одрастању и развијању маште?
– Опет се враћамо на то да је све брзо, на један клик и да им је све доступно. Не можемо се борити против 21. века, одузимати деци телефоне и говорити им да неће ништа гледати на Јутјубу, на интернету или да неће играти игрице. Морамо то пригрлити, али и дозирати. Морате деци, поготово у том малом узрасту, дозирати телефоне, игрице и садржаје на интернету. Родитељи морају да знају шта деца гледају на интернету, то мора да буде под надзором. Kад видим децу од три-четири године са телефоном у рукама желудац ми се окрене.
Занимљива је ваша тврдња да у кући немате тепихе да се под њих ништа не би гурало. Колико је тешко данас сачувати породицу и одржати је на једном месту, упркос свим изазовима савременог живота?
– Могуће је, тако што ћете причати. О свему је битно разговарати, договарати се. Инсистирати на томе да се иде у природу са целом породицом. Мора се наћи времена за себе и породицу. Породица је ТИ. То је једна ћелија, која мора да опстане. Kад ми кажу: „Ви сте у срећном браку 23 године”, пусти ме тога! Милан и ја смо опстали и остали јер се волимо, али и због тога што разговарамо о свему.
Поново сте на позоришним даскама у мјузиклу „Веселе девојке”. Шта се то све деси када пет пријатељица, које се познају две деценије попију коју више, што радња представе између осталог и прати?
– Ух, свашта (смех)! На површину испливају неки проблеми управо услед недостатка комуникације. Деси се и доста љубави сваки пут кад се окупимо, размене најдивније енергије. Најбитније је што се волимо приватно и што се дружимо, што је много битно за опстанак једне представе у којој игра пет жена.
Глумци за свој посао често кажу да је то стална потрага за истином. Kуда је вас, на овом путовању, та потрага одвела?
– У константној сам потрази, не може један комад да ми отвори очи (смех). Дошла сам до сазнања да кад се мале руке сложе онда буде све лепо. Да могу да опстану и тако дугогодишња пријатељства, да остану нормална, јер енергија је оно што нас све спаја. Била сам уплашена у почетку да то неће функционисати и да ће се после прве представе десити неки лом, јер ипак је то пет жена, различитих хормоналних статуса (смех).
Владимир Бијелић
