Како је боравак у природи сам по себи лековит, шетња у таквом амбијенту благотворно утиче на физичко здравље, расположење и потпомаже социјализацији учесника. У зависности од идеје водича, често подразумева образовни и забавни програм као што су обиласци манастира, споменика, пећина...
Професор физичког васпитања, дипломирани кинезитерапеут, планинарски водич, оперативни тренер планинарства Золтан Фараго бави се овим спортом седам година. Све је почело када је с породицом осмишљавао на који начин ће проводити време у природи. Први планинарски подухват била им је планина Ртањ. Тада се ствара нераскидива веза између породице Фараго и планинарења. Убрзо се укључују у планинарско друштво, а неколико година касније наш саговорник оснива своје под називом “Alma Mons Adventures”.
- Планинарење, пре свега, има позитиван утицај на све што је везано за локомоторни апарат, кретење човека, али и комплетно стање организма - објашњава наш саговорник. - Стиче се кондиција, а, осим тога, прескакањем река или скакањем с камена на камен уче се нови покрети и подстиче се равнотежа. Ова активност шири капацитет плућа, побољшава рад срца, те су неки успевали да регулишу, на пример, висок крвни притисак.
Психолошки аспекат, такође, није занемарен. Боравак у природи је сам по себи лековит. Опушта ум, поправља расположење, а од човека, кроз превазилажење различитих препрека, прави стабилнију личност.
- Превазилажење одређених висина, километража, као и суочавањем са временским неприликама, човек излази у свакодневни живот јачи и стабилнији - открива Золтан. - Тако он лакше улази у коштац с било којим изазовом и стиче самопоуздање.
Према Золтановим речима, у групним шетњама људи развијају осећај за јединство. Помажу једни другима при савладавању различитих препрека и ослобађају се себичности.
- У овим шетњама учествују људи најразличитијих професија и старосне доби, те тако долази до константних размена искустава и знања - каже он. - Врло брзо и лако се долази до позитивних саговорника, што продубљује међуљудске односе и иницира склапање нових пријатељстава.
Фараго истиче да је кроз посао водича и сам сазрео на много начина. Како каже, бринући о другима, постао је разумнији, обазривији и сталоженији.
- Групе које водим сачињавају људи различитих профила: неки се плаше висине, неки да ће се оклизнути и пасти, а неки су стари и спори. Дешавало се да учесник стоји на клизавој стени, удаљен од провалије само 20 центиметара. Водич мора да се посвети сваком од учесника, јер, без обзира на околности, шетња увек мора да се настави...
Премда је био члан других планинарских друштава пре него што је основао своје, Золтан је временом постајао свестан у чему греше поједини водичи, те је стечене лекције примењивао у вођењу својих група. Једна од битнијих је, како открива, да се темпо шетње увек прилагођава најслабијој карици у групи. Приоритет је да нема повређених, преоптерећених. Тако ће шетња бити крунисана задовољством свих учесника.
Планинарење је спорт пун изаова. Како је природа сама по себи непредвидива и дивља, а пут до врха планине увек стрм, свака нова шетња је авантура пропраћена дугим препричавањима... Тако је једном приликом Золтан имао изузетно непријатно искуство, пењући се с групом планинара на највиши врх Старе планине - Миџор. Кретали су из насеља Топли До. Метеоролози су кишу најавили у поподневним сатима, те је у плану било да се до тада шетња заврши.
- Када смо у јутарњим сатима кренули, време је било сунчано, а на нама лагана, летња гардероба. Око 11 сати је почела киша, али смо, обукавши кабанице, наставили даље, вођени осећајем да ми то можемо. Киша се убрзо претворила у пљусак. Када смо стигли на врх, били смо мокри од главе до пете, а на врху нас је дочекало ново непријатно изненађење - хладна, крупна киша. Од погледа није било ништа, нашли смо се у самим облацима. Само смо додирнули ознаку за врх и одмах кренули доле.
Како је киша натопила земљу, истим путем је повратак био немогућ. Терен је био клизав, а трава висока. Услови су били прогноза за повреде. Тако смо се спуштали околним путем око Бабиног зуба. Иако мокри и промрзли, ипак смо победили опасност и вратили се неповређени из ове авантуре...
С друге стране, шетња Старом планином је Золтану и најлепше искуство, јер је красе несвакидашње природне лепоте: пећине, водопади и импозантни врхови...
Сви који су заинтересовани да се опробају у овом спорту добродошли су у планинарско друштво „Алма Монс Адветурес“. Почетници, како каже Фараго, испрва планинаре само Фрушком гором, а уколико покажу спремност за освајање виших врхова, учлањењем у друштво, остварују могућност на то.
- Што се тиче опреме, најбитнија је удобна, дубља обућа, која прелази ножне зглобове и тако спречава уганућа и друге повреде - саветује он. Потом и лагана, планинарска одећа. За планинарење услед временских непогода битно је имати добру, непромочиву одећу и ону која не упија зној и брже се суши, као и добре штапове помоћу којих се прелазе реке и слично... Само пригодно опремљени можемо у потпуности да се предамо чаролији овог спорта, а потом уживамо у остварењу циљева који понекад делују неосвојиво...
Д. Клашња
