Нинине мустер: Је, је, Ег­зит је!

Из го­ди­не у го­ди­ну слу­шам го­ми­лу за­мер­ки на ра­чун фе­сти­ва­ла и мо­гла бих да се сло­жим са не­ким од њих. И сва­ке го­ди­не раз­ми­шљам ка­ко је би­ло до­ста, и ка­ко је већ на­пор­но пен­тра­ти се по твр­ђа­ви и уди­са­ти пра­ши­ну, али сва­ки пут ка­да се вре­ме Ег­зи­та при­бли­жи, не­што у ме­ни за­тре­пе­ри. Док сам се ове го­ди­не пре­и­спи­ти­ва­ла да ли ми се иде, сти­гао је рад­ни за­да­так: да уре­ђу­јем еми­си­је по­све­ће­не Ег­зи­ту. Да бу­дем искре­на, ја­ко сам се об­ра­до­ва­ла.

Ре­дов­ни сам по­се­ти­лац Ег­зи­та од са­мог по­чет­ка. На нул­том сам би­ла све­га не­ко­ли­ко пу­та јер ни­сам тог ле­та би­ла у гра­ду, али већ та­да сам оку­си­ла тај фе­сти­вал­ски осе­ћај, ту ра­дост, ве­дри­ну, за­јед­ни­штво и ти­тра­ви ва­здух ис­пу­њен му­зи­ком, сме­хом, лу­ди­ра­њем и љу­ба­вљу. Да, љу­ба­вљу. За ме­не је овај фе­сти­вал од­у­век фе­сти­вал ра­до­сти и љу­ба­ви. На пр­вом фе­сти­ва­лу одр­жа­ном на твр­ђа­ви, ра­ди­ла сам сва­ки дан, а тра­јао је 9 да­на, и сва­ки дан сам се про­во­ди­ла. Би­ла сам уз то за­љу­бље­на до уши­ју и осе­ћа­ла сам да мо­гу све и да је цео свет мој. Фе­сти­вал­ско рас­по­ло­же­ње, још је сна­жни­је до­при­но­си­ло том осе­ћа­ју. И у на­ред­ним го­ди­на­ма сам про­во­ди­ла Ег­зит рад­но. Пр­вих де­сет го­ди­на. Про­шла сам све би­не, ви-ај-пи про­сто­ре, бек-стеј­џе­ве, чак сам и упо­зна­ла мно­ге из­во­ђа­че, гле­да­ла на­сту­пе на пар ко­ра­ка од нај­ве­ћих зве­зда и за тих 17 го­ди­на за­кљу­чи­ла ко­ји је про­вод нај­бо­љи. Нај­ви­ше во­лим кад сам на Ег­зи­ту рад­но, кад идем та­мо не­ким по­слом, да ура­дим ин­тер­вју, ре­пор­та­жу, или да уре­ђу­јем еми­си­ју. Та­ко ис­пу­ним сво­ју те­жњу да не­че­му до­при­не­сем, да не­што ле­по и за­ни­мљи­во пре­не­сем. А он­да, у про­вод, ка­да оста­не вре­ме­на. Што се тог де­ла, не­рад­ног про­во­да ти­че, не­ма тог ви-ај-пи ни­ти бек-стејџ про­сто­ра у ко­јем се та­ко до­бро про­ве­дем као у ма­си ко­ја ужи­ва. Мо­ју еки­пу за Ег­зит чи­не мо­ја мла­ђа се­стра и ку­ма. Ја кад не ра­дим, углав­ном ни не знам ко све на­сту­па, али оне ода­бе­ру про­грам не­по­гре­ши­во. Ме­ни је не­ка­ко нај­ва­жни­је да сам та­мо. Про­вод ми је већ до­бар, чим сам са њи­ма и де­лим тај про­стор са го­ми­лом ве­се­лих љу­ди ко­ји су ту до­шли са истом иде­јом: да се до­бро про­ве­ду. Он­да се ше­та­мо од би­не до би­не, по­сма­тра­мо, слу­ша­мо, ко­мен­та­ри­ше­мо и на­рав­но пле­ше­мо, тач­ни­је ђу­ска­мо и сме­је­мо се, мно­го се сме­је­мо. Од про­шле го­ди­не имам ис­ку­ство и брач­ног про­во­да на фе­сти­ва­лу. Био је са­вр­шен! По­ред свих ле­пих осе­ћа­ја, по­ја­ви­ли су се и но­ви: да сам си­гур­на, па­же­на, чу­ва­на и во­ље­на.