Око Тв ОКо: Ко је ивер, а ко кла­да

Нај­ви­ше хер­ца и нај­ма­ње гре­ша­ка за­бе­ле­жио је два­на­е­сто­го­ди­шњи Ра­хул До­ши, чи­ји је отац Ми­неш ска­као на сто­ли­ци, хва­тао се за гла­ву и сме­јао као луд на ин­те­грал­но бра­шно кад су кон­ку­рен­ти да­ва­ли по­гре­шне од­го­во­ре. Ра­хул, ко­јем је за­бе­ле­жен ко­е­фи­ци­јент ин­те­ли­ген­ци­је од 162, што још мо­же да се про­ме­ни до 16. го­ди­не, кад се от­при­ли­ке ра­чу­на да смо за­вр­ши­ли с раз­во­јем мо­зга, ку­ћи је, по­ред тро­фе­ја, по­нео и по­до­ста па­ра, а по­но­сни отац пр­ви је по­зи­рао с тро­фе­јем, обе­ћа­ва­ју­ћи да ће се и сам по­ја­ви­ти у „По­те­ри“, кви­зу зна­ња слич­ног ти­па. Чи­сто да до­ка­же да је кла­да. Она с иве­ром, ако се се­ћа­те.

Де­ца ко­ја пла­чу под стре­сом и ро­ди­те­љи ко­ји ур­ла­ју и пре­те де­ве­то­го­ди­шњим кон­ку­рен­ти­ма са­мо су део ри­ја­ли­ти де­ко­ра ко­ји је, ето, за­хва­тио и до са­да не­до­дир­љи­ве кви­зо­ве зна­ња. Би­ло је до­вољ­но ста­ви­ти ро­ди­те­ље и де­цу у исти жи­вот­ни про­стор и бор­ба без ру­ка­ви­ца мо­гла је да поч­не. То је по­твр­дио и Ра­хул у пр­вом ин­тер­вјуу у жи­во­ту, ре­кав­ши да му је отац по­ру­чио „да не­ма на­гра­де за оне ко­ји се дру­же с кон­ку­рен­ци­јом“. Ма­те­ма­ти­ка и фи­зи­ка или ди­ја­де­ма, шмин­ка и так­ми­че­ње за мис улич­ног ћо­шка, све­јед­но.

Ко­ли­ко је ТВ квиз за­стра­нио од сво­јих по­че­та­ка го­во­ри и чи­ње­ни­ца да је ње­гов идеј­ни тво­рац у Бри­та­ни­ји, пси­хо­лог Џо­ан Фри­мен, да­ла от­каз и на­пу­сти­ла се­ри­јал, не­за­до­вољ­на прав­цем у ко­јем се ТВ про­грам раз­вио. Она је, на­и­ме, се­ри­ју за­по­че­ла као низ до­ку­мен­тар­них еми­си­ја у ко­ји­ма је ана­ли­зи­ра­ла де­цу с ви­со­ким ко­е­фи­ци­јен­том ин­те­ли­ген­ци­је и пра­ти­ла од­но­се с ро­ди­те­љи­ма, гле­да­ју­ћи ко­ли­ко под­сти­цај­на сре­ди­на има ути­ца­ја на де­чи­ји ин­те­лек­ту­ал­ни раз­вој. Но, од под­сти­цај­не сре­ди­не до цир­ку­ског при­ка­зи­ва­ња де­це-фри­ко­ва, ни­је про­шло мно­го... нов­ча­ни­ца. Тре­нут­на на­гра­да за по­бед­ни­ка из­но­си не­где око 100.000 до­ла­ра, ко­ли­ко је Ка­нал 4 про­це­нио да ко­шта то сил­но не­у­по­тре­бљи­во зна­ње.

На­рав­но, про­ме­ном ти­па про­гра­ма про­ме­ни­ла су се и пи­та­ња. Уме­сто про­блем­ских за­да­та­ка, де­ци се те­сти­ра ко­ли­ко су спо­соб­на за ме­ха­нич­ко за­пам­ћи­ва­ње, а ту се, ва­ла, не раз­ли­ку­је­мо мно­го од мај­му­на. И ето нам опет цир­ку­са на ви­ди­ку.

Хо­ће­мо ли се и ми оку­ша­ти у не­ком слич­ном ри­ја­ли­ти­ју? Вр­ло је мо­гу­ће да ће, ко­ли­ко сле­де­ће го­ди­не, не­што слич­но ни­ћи и у на­шем ком­ши­лу­ку. Ем се хва­ли­мо не­пре­ста­ним ре­фор­ма­ма обра­зо­ва­ња, ем нам је фор­ма бит­ни­ја од су­шти­не, ем смо одав­но по­бр­ка­ли ба­бе и жа­бе па еми­си­је у ко­ји­ма су де­ца у глав­ним уло­га­ма на­зи­ва­мо де­чи­јим, иако се еми­ту­ју у удар­ним ве­чер­њим тер­ми­ни­ма, гле­да их од­ра­сла пу­бли­ка и тра­ју до по­но­ћи. Па кад мо­гу ко­је­ка­кве „зве­зди­це“ да згра­бе ми­кро­фон и по­ста­ну по­пу­лар­не ма­кар за ту се­зо­ну, мо­гу ва­ла и де­ца што на сла­ва­ма ре­ци­ту­ју та­бли­цу мно­же­ња тро­ци­фре­них бро­је­ва или зна­ју на­и­зуст цео „Гор­ски ви­је­нац“. А још ако кап­не и ко­ја кин­та, и сви при­ме­те ма­ми­на но­ва уста, док та­та ве­жба за „Сла­га­ли­цу“, свет за­и­ста по­ста­је ру­жи­ча­сти­ји.

Ни­је да сад не­што слу­тим, бен­тли­ја ми.

Ива­на Ву­ја­нов