Аутор Сумњивих лица, Душан Милић, одабрао је пет Нушићевих комедија „Протекција“, „Ујеж“, „Госпођа министарка“, „Ожалошћена породица“ и „Покојник“, и пробао да им удахне нов, савремени живот. Колико је у томе успео, показује снимање друге сезоне домаћег ситкома, а прича о старим проблемима и новом руху добија овим на тежини. Јер, оно што је у Нушићево време било мета критике и подсмеха данас је нешто што нас директно и лично погађа, па уместо смеха и шале гутамо горке плодове стварности.
Бескрупулозни каријеристи без школе и шлифа, али са завидном каријером у сумњивим пословима, чини нам се, никада као сада нису били толико видљиви. Не може нас у ово разуверити ни чињеница да је Нушић, изворни аутор серије која прича о актуелним проблемима нашег друштва, живео читав век и по раније. Зато и овај ситком, замишљен као чиста хумореска, у већини очију добија обрисе сатире.
Иако волимо да се китимо хуморском традицијом, мало дубљи увид у стање у књижевности и филмској и ТВ уметности говори нам да смо одавно испустили ритам кад су у питању савремени уметнички токови, те је покушај да се осавремени оно што је добро у српској књижевности може назвати правим потезом. Домаћи серијски програм прилично је поларизован - или је дубинско драмски или плитко хумористичан, а мешања те две струје дешавају се спорадично и најчешће неуспешно. “Сумњива лица” покушавају да одговоре и на овај изазов, настојећи да избегну приземне пошалице и вицеве кратког даха и још краћег памћења. Колико су у томе успели, видеће се на јесен.
Политика, замишљена као основни покретач промена у друштву, у Нушићевим драмама добија гротескан облик, извитоперујући ликове и душе главних јунака, мутећи и прљајући све породичне и пријатељске односе, блатећи сваког понаособ. Не чуди зато да је политичар управо главни лик овог серијала – наши политичари праве су звезде друштвених мрежа, њихове изјаве или ликови појављују се у видео исечцима, вицевима и другим радовима увек свеже и неформалне народне усмене књижевности. Милорад Цвијовић, ипак, мала је маца у односу на наше политичке тигрове и хијене, а у причи му нимало не помаже ситуација у којој се налази: покушава да се снађе у политичким водама, истовремено се навикавајући на улогу оца и супруга. Зато се уместо сатире на јесен може очекивати добри, стари, безазлени хумор.
Ивана Вујанов
