Једна од начувенијих палата је Пури Сарен Агунг, која се у народу једноставно назива „Убудска палата“. Када су нам саопштили да ћемо посетити резиденцију краља Убуда и његове породице, очекивала сам раскошну грађевину сличну онима у којима су се башкарили европски краљеви. Изненадило ме је да је дворац краљевске породице у Убуду знатно скромнији, са позлаћеним рељефима на фасади, тешким наранџасто-златним вратима и гомилом искежених камених кипова који делују готово немарно разбацани по дворишту. Ова палата сада је једна од популарнијих туристичких атракција на Балију и ту се сваке вечери одиграва позоришна представа за радознале посетиоце. Глумци у традиционалним, златом протканим костимима, са изузетно јаком и упечатљивом шминком изводе тзв. Баронг плес. Кроз плесни покрет и пренаглашену мимику приповеда се стара народна прича о борби краљевића Ерланге против своје маћехе, зле краљеве удовице. Како је она послала све зле духове да убију Ерлангу, он је замолио за помоћ доброг духа. Упркос напорима зле краљице, добри краљевић успева да победи и завлада балинежанским краљевством.
Најинтересантнији је костим доброг духа Баронга, који има обличје животиње која је мешавина змаја, тигра, лава и – краве и који због његове масивности, обично носе два глумца. Све време радњу прати музика свирана на традиционалним инструментима. Звук је у почетку иритантан, јер се свира на неким необичним удараљкама. Временом га гледалац потпуно занемарује и музика постаје саставни део ове на моменте крајње конфузне приче…
Расположење нам је поправио одлазак на рафтинг, који је био доиста предивно искуство! Рафтинг се одвија на реци Аџунг, која је са дужином од скоро 70 км најдужа река на Балију. До пристаништа се спушта преко 600 спиралних степеница, и то је уједно и једини истински заморан део ове авантуре, која подразумева много смеха, прскања, упадања у воду и покушаја координације веслачких напора. Водич нам је био насмејани мештанин који је крајње искусно навигирао велики жути гумени чамац, трудећи се да избегнемо најоштрије стене. Неколицину пута нас је буквално бацио под оближње водопаде и осећај је био изненађујуће забаван! Ја сам била убедљиво најгори веслач у екипи али сам давала све од себе, иако су моје веслање шаљиво поредили са полузаинтересованим мешањем супе. Оно што је доживљај чинило још незаборавнијим била је природа – Аџунг река тече буквално кроз прашуму, те је свуда око нас било високо дрвеће, непознато растиње са великим црвеним плодовима, те папрат и цвеће какво нигде раније нисмо видели. Ако се томе додају стене низ које су текли омањи водопади, предео је био као из америчких филмова о прашумама и успомене на ту прелепу дивљину и природу су нам се заувек уклесале у памћење.
Један од најлепших храмова на Балију је Танах Лот. На језику становника овог индонежанског острва овај назив значи „Земља у мору“ и то је прилично тачан опис – реч је о пет стотина година старом храму који је буквално уклесан у стену. То је један од седам балинежанских храмова на води. До храма води прелепо шеталиште које гледа на плажу обраслу дивљим растињем. Призор у исто време прелепим и застрашујућим чине огромни таласи који се махнито разбијају о окомите стене. Дуж целог шеталишта налазе се мањи храмови а када се спусти до дела где се налази чувени Храм у стени, Танах Лот, са леве стране се налази пећина у којој се налази џиновска Света змија. Посетиоци могу да плате да дотакну ту велику, дебелу и наводно врло отровну змију која се од радозналих погледа сакрива дугачким низом нечег налик на дрвене кутије. Ми смо то прескочили, али смо радо прешли кроз морску воду на другу страну, до храма, где су нас хиндуистучки монаси благосиљали ставивши нам мало пиринча на чело и по цвет у косу.
У близини храма налазе се прелепи кафићи и мале продавнице уметнина где се по багателним ценама могу купити слике и скулптуре локалних уметника. У једном од наведених кафића смо наишли не само на одличну лувак кафу, већ и на три весела лувака који су за разлику од већине својих сродника крање питоми! Два имају имена по америчким председницима а трећа се зове Pancake јер – воли да једе палачинке. Власник нам је дозволио да их хранимо и мазимо, а имали смо прилику да држимо и велике воћне шишмише. Ова створења не само да немају нимало наиван распон крила већ ако их ухватите покушавају да вас зграбе за одећу што уме да не буде баш пријатно! Своју пргаву природу један од њих је показао кад се потукао са једним од три лувака, на изненађење Балканаца од којих су неки одмах одабрали свог фаворита и почели да здушно навијају.
Танах Лот храм смо напустили са великим осмесима, живописним успоменама и утиском да је то место где се дефинитивно море и вода стапају на јединствен начин, како су то Балинежани поетично и рекли…
Дарија Марић
