Дневник на 37. карневалу у Ријеци, где Тито и Јованка тугују за Галебом

Гувернерова палача, зграда са краја 19. века у којој су до 1918. столовали мађарски гувернери који су управљали Ријеком, обасјана је плавом светлошћу и док се пењемо стрмом улицом из правца Риве - већ чујемо музику.
д
Фото: Роберт Чобан

У овој згради која је данас Поморски и историјски музеј Хрватског Приморја одржава се Хуманитарни бал 37. Ријечког карневала.

Градска музика свира yез и поп класике док на подијуму плешу маскиране званице. После пар минута угледао сам Војка Оберснела, већ 20 година градоначелника „црвене Ријеке”, препознајем и неколико амбасадора које сам раније упознао на „Diplomacy & Commerce„ пријемима. Сви су опуштени и раздрагани и мој први утисак је да смо прешли границу Балкана - оног Балкана на којем у Сплиту ватерполисте бацају у море, оног где у Имотском на карневалу пале лутке геј-пара са усвојеним дететом, оног где по Црној Гори десетине хиљада корача у црквеним литијама а у Босни и Херцеговини се 142 година од одласка Турака поново натежу око међе...

Старија госпођа у црвеној кринолини пита ме да ли сам ја „господин из црногорског велепосланства са којим је прошле године ћаскала у Поглаварству”. Схватам да се у атмосфери карневала (моја маска „Фантома из опере” покривала је само пола лица) људи препознају само по физиономијама. Каже да је „госпон Црногорац” био јако угодан па сам и ја био, да не покварим имиџ подгоричке дипломатије.

Продефиловале су ријечке мажореткиње осавремењене светлећим штаповима, иза њих - у традиционалне кимоное обучене представнице града Кавасакија братимљеног са Ријеком, извеле су традиционалне јапанске мелодије. Кулминација вечери била је поклон Амбасадора САД - Марди Грас бенд из Њу Орлеанса који је дочарао атмосферу најпознатијег карневала у Северној Америци. Пре него што смо отишли, брзе ирске сонгове извела је ријечка група „Белфаст Фоод„, овдашња, нешто мање интензивна верзија „Ортодокс Келтса”.

Фото: Роберт Чобан

Док нешто касније те вечери са терасе хотела „Јадран” гледам у брод МАЕРСК који истоварује своје контејнере пристигле из Кине, размишљам о томе што ми је причао пријатељ Дејан Љуштина који је са супругом управо стигао из Венеције где је Карневал био никад слабији. Разлози се траже у недавним поплавама али и хистерији изазваној коронавирусом које пар дана раније почео да се шири италијанским северним покрајинама. Дејан је сваке године ишао на Mobile World Congress у Барселони који је пре пар дана отказан због коронавируса. Сто хиљада људи неће доћи у град. Штета за Барселону: 500 милиона долара. „Хуавеи„ је понудио двонедељни европски карантин за своје учеснике, међутим - страх је био јачи. Глобално конектована цивилизација у којој живимо рађа проблеме о којима нисмо ни сањали у време док смо 1983. читали Пекићево „Беснило” чија се радња дешава на лондонском Хитроу.


Кварнерска авантура италијанског песника

Гувернерска палача  била је 1919. и 1920. резиденција Габријела Д’Анунција, једне од најконтроверзнијих личности Европе у првој половини 20. века. Године 1919, представници ријечких Италијана понудили су италијанском песнику - војнику Габријелу Д’Анунцију да заузме Ријеку и придружи је Краљевини Италији. Он пристаје и креће на тај поход са стотињак италијанских легионара - махом недавно демобилисаних ардита, припадника италијанске специјалне пешадије. Двоглави орао на градском торњу био је симбол Ријеке, али је Д’Анунцијеве војнике превише подсећао на омражене Хабсбурговце. Зато су, стигавши у град, прво одсекли једну орлову главу и заменили је италијанском заставом.

Гувернерова палача постаје Д’Анунцијева резиденција, а с њеног балкона држи бројне говоре...


Од раног јутра у недељу 23. фебруара - на ријечким улицама и доковима је живо! После краће шетње градом, док чекам да Сандра стигне са касног доручка, одлучујем се за поштовање Сартрове максиме: „Ако сте у граду на један дан, немојте ломити ноге да све видите. Боље седите у најбољу кафану и пустите да град прође испред вас!”. Наручио сам еспресо и „Јану” и сачекао почетак карневалске поворке. Коју су предводили градоначелник Оберснел и „Мештар Тони”, заштитни лик карневала коме је током његовог трајања градоначелник симболично предао кључеве града. Са њима у друштву је и овогодишња „Краљица карневала” обучена у ар-деко костим са почетка двадесетих година прошлог века.

Стиже Сандра и са акредитацијама које смо добили од љубазних организатора карневала - пењемо се низ степенице Градског поглаварства Ријеке на средини Корзоа са чијег балкона ћемо да посматрамо карневалску поворку.

Срећем Миру Карловац, амбасадорку Србије у Загребу и заједно слежемо рамена на питање зашто је Нови Сад једина Европска престоница културе која није послала своју карневалску трупу, па чак ни делегацију у Ријеку. Амбасадорка Литваније чији ће град Каунас бити ЕПК 2022, годину дана после Новог Сада - прича ми о њиховим припремама за овај значајни догађај. Био сам у Каунасу пре две године, канцеларије њиховог ЕПК налазе се у центру града, огроман излог са позивом грађанима и туристима да уђу и распитају се о програмима и плановима за 2022.

Пред нама промичу карневалске групе, сваки ријечки кварт има своју, много гимназија има своје групе, села из околине Ријеке, бројни градови Истре и Далмације, гости из Немачке, Њу Орлеанса, Литваније и других држава које су били или ће бити Европске престонице културе...

Фото: Роберт Чобан

У дефилеу корзоом пролазе момци и девојке обучени као Титови пионири, шетају крај макете брода „Галеб” чије се реновирање одлаже годинама. Наводно, биће готов 2021. године. Можда да га пошаљу Дунавом нама у Нови Сад?

Пар минута касније - ево их - Тито и Јованка. Препознајемо мештра фестивала Тонија обученог у бело Титово одело са томпусом у руци и градоначелника Оберснела са пунђом на глави обученог у Јованку Броз у дугачкој плавој хаљини са белим туфнама.

Покушавам да замислим неког другог градоначелника у региону, са друге стране замишљене линије која раздваја Балкан од Европе. И не иде ми.

Водитељи са бине стално зачкивају присутног градоначелника, али и одсутне остале хрватске политичаре. На челу једне колоне је огромна лутка са ликом Колинде Грабар Китаровић. Иза иде колона у циркуским костимима и натписом на камиону: „Све је већи циркус а све је мање смијешно!”.

Док смо ишли на ручак до конобе „Небулоза” на обали Ријечине, срели смо трубаче из Гуче. Свирали су „Bella Ciao„, али и „Ђурђевдан”. Крешендо фестивала догађа се нешто иза осам сати увече када Корзоом уз заглушујућу буку звона продефилују „Халубајски звончари” обучени у овчије крзно са паганским маскама чији је задатак још од предхришћанских времена био да терају зле духове.

Ријека, Европска престоница културе 2020. је зле духове десничарења, национализма и ксенофобије чини се одавно отерала из свог града па овог пута „звончари” и нису имали превише посла.

Текст и фото: Роберт Чобан

EUR/RSD 117.5825
Најновије вести