Цена је око 900 евра за 11 дана коришћења најповољнијег и најмањег возила у понуди, Киа „пиканто“, не рачунајући депозит и гориво, а наша дружина је за обилазак Кубе користила и Рено „сандеро“, у Европи познатији под логоом румунске Дачије. Тако је било места за све и пртљаг, успут и за једног стопера Кубанца, чувара у Националном парку Вињалес.
Сопствени превоз омогућио нам је да не зависимо од преоптерећеног и ретког јавног саобраћаја, скупог такси превоза или организованих туристичких излета скројених према yепу и укусу западних туриста, а које је потребно заказивати унапред у националној туристичкој агенцији „Кубатур“.
Након добрих вести са хаванског аеродрома “Хозе Марти” о пронађеном коферу у Торонту, наша шесторка упутила се ка западном руралном делу острва, пут места Вињалес у истоименом националном парку, који је Унеско од 1999. године ставио под заштиту. Дуж ауто-пута су се смењивали равничарски предели и језера са планинским пејзажима, употпуњени дрворедима палми, али и несвакидашњим призором многобројних ауто-стопера, запрежних кола, трактора, бициклиста и мотоциклиста који, у недостатку аутобуског и железничког превоза, покушавају што пре да стигну до свог одредишта, крећући се често у траци супротног смера. Сопствени аутомобил је за већину обичних Кабанаца појам луксуза и, на жалост, недостижан сан.
Чувар у Националном парку Вињалес, Езекиел, замолио нас је да га повеземо, јер се управо враћао са службеног састанка из Хаване. Примање ауто-стопера на Куби није препоручљиво, како су нас после саветовали и сами домаћини. Међутим, у овом случају нас срећа и први добар утисак нису издали, Езекиел се показао као изузетан домаћин, вишеструко нам узвративши пружањем помоћи за време боравка у Вињалесу, али и драгоценом препоруком за повољан смештај и бесплатном посетом плантажи дувана.
Градић Вињалес са око 27.000 становника живи од производње дувана, кафе и туризма. Прометна главна улица са низом ресторана и сувенирница се у вечерњим часовима претвара у главно место забаве за многобројне посетиоце, где их домаћини забављају плесом, музиком и коктелима. Фарме, поред своје основне делатности пољопривредне производње, примају туристичке посете и организују јахање коња у националном парку – предах на плантажи кафе, купање у планинском језеру и пролазак кроз пећину уз локалног водича...
Након два дана, омађијани лепотом природе и одушевљени гостопримљивошћу наших домаћица у „Каза Ноеми“, кренули смо ка нашем следећем одредишту, на јужну обалу острва, у град Тринидад. Чекао нас је пут дуг од више од 500 километара, по слабо одржаваним, али уредно обележеним, магистралним путевима. Прилично амбициозно, одредили смо и успутну станицу Плаја Ларго, на мало више од пола пута, где нам је циљ био да посетимо Национални парк „Запата“, чувен по егзотичним врстама птица - фламингоса и колибрија, као и по јединственој фарми крокодила…
Дошавши на јужну обалу, у место Плаја Ларго, изненадила нас је разлика у животним условима становника. Призори тешког сиромаштва и незавидног живота у оронулим страћарама су јасно видљиви док се крећемо ка полудивљем националном парку. Прилично лош неасфалтиран пут кроз национални парк доводи нас до станишта фламингоса, које смо, на наше велико разочарање, у предвечерје, могли видети тек из далека.
Са својих 73.000 житеља у брдима изнад карипске обале Кубе, Тринидад је град који се такође налази на листи Унескоа, али се, насупрот свега 140 година старом Вињалесу, насеље на овом месту налазило од давнина. Како се наш смештај налазио у ужем центру града, до њега нас је водио прво асфалт, па лоша, а затим и безмало непроходна калдрма, која је и за, нешто већи „сандеро“ представљала изазов, док је за малу „кију“ то био еквивалент, рецимо, пењања уз степенице.
Калдирмисане улице и тргови Тринидада представљају својеврсни музеј на отвореном. Из лепо уређеног и одржаваног парка на Плази Мајор, пружа се поглед на цркву Светог Тројства и низ палата међу којима је и Палата Брунет из 1740. године, позната и као Музеј Романтике са збирком предмета некадашњег велепоседника из колонијалног периода Кубе. Надомак града налазе се неке од најпознатијих плажа на Куби: Плаја Анкон, Касилда, Ла Бока као и низ малених пешчаних острва.
Посету острва Каја Игуана, уприлиличили смо преко агенције „Кубатур“ – целодневни излет за 55 ЦУЦ-а (кубанска туристичка валута вредности једног долара) по особи обухвата једрење катамараном до острва, снорклинг, неограничену количину пића и ручак на острву. Овај мали карипски рај са кристално чистим топлим морем и богатим подводним светом чине још занимљивијим игуане и глодари, једини становници овог острва, који, веома питоми, уживају велику пажњу купача који их мазе и хране приликом своје полудневне посете. Плажа је прекривена финим белим песком, а на пучини се смењују нијансе тиркизног плаветнила.
Иако Куба туристима на први поглед делује помало неуредно и хаотично, заправо нисмо нити једном сусрели проблем загађености, како у Хавани, тако и у руралним пределима. Системе које Кубанци користе у свом животу јесу можда, по европским схватањима, давно застарели, али евидентно функционишу. Као народу, нема им се шта замерити, а као систему, могло би им се, у неким случајевима, и позавидети.
Парк природе „Ел Кубано“ на изласку из града, може се посетити на коњима или пешице по лепо уређеној и обележој стази дужине око три колометра, која води дуж речице до водопада са прозирно бистром али изненађујуће топлом водом. Љубитеље адреналинских спортова обрадоваће троструки зип-лајн одмах по скретању са главне магистрале. Парк је веома посећен, па смо тако успут сусрели шетаче разних животних доби и чули многе језике.
Након непроцењиве авантуре, тешка срца смо се опростили од наших драгих домаћина и дечице из комшилука, која нас је увек ведро испраћала и дочекивала за време нашег петодневног боравка у Тринидаду и кренули пут Варадера.
Варадеро се налази на спруду око 150 километара источно од Хаване, има надалеко чувен статус туристичког комплекса са лепом дугом пешчаном плажом. Одмаралишта са огромним ограђеним хотелима нижу се низ магистралу, али приступ је дозвољен искључиво туристима који су у њима смештени. Након купања у забавним таласима Мексичког залива, окрепљење смо пронашли ближе Хавани, у ресторану у који је својевремено радо свраћао чувени амерички романописац Ернест Хемингвеј. Потом смо се упутили назад у Хавану, да бисмо изнова наручивали мохито у већ познатој нам кафани “Ла Витрола”.
Текст и фото: Наташа и Бојан Харновски
