Ово никако не важи за токијски креативни колектив TeamLab који је у својим пројектима заиста успео да направи мултимедијални спектакл који је недвосмислено уметност, али толико нова и другачија да није до краја јасно како ју је најбоље категорисати.
Под вођством Тошијукија Инокоа, математичког инжењера, тим од око четири стотине дизајнера, дигиталних уметника, архитеката, програмера и инжењера ствара необична интерактивна уметничка дела у које је могуће ушетати. Тошијуки Иноко је основао TeamLab 2001, са жељом да направи нешто сасвим ново, и повеже различите дисциплине: „Јапан је земља која стари. Не занима ме да променим мишљење старијих конзервативних генерација. Обраћам се онима који желе да размишљају на другачији начин“,
Тешко је објаснити шта је оно што они раде – у музеју у Токију на вештачком острву Одаиба тренутно се налазе две велике и изузетно посећене поставке ТеамЛаба. Њихова стална изложба Бордерлеш покрива око 10.000 квадратних метара и није је могуће обићи за мање од три сата, док је друга Планетс, нешто мања, замишљена да се обиђе за око сат.
Једна од тренутно најпопуларнијих инсталација TeamLaba је “Кои шарани и људи осликавају површину воде” у којој посетиоци ходају просторијом која је испуњена непрозирном (топлом) водом дубоком до колена. Кроз млечнобелу течност пливају разнобојне рибе од светлости које упорно беже од посетилаца јер се на додир расипају у безбројне цветове. Као и већина просторија у којој су инсталације, сви зидови су обложени огледалима тако да је тешко одредити где је тачно шта, а када се све рибе растопе у топлим таласима, просторијом почињу да круже светла налик обојеним сазвежђима пре него што све крене из почетка.
Још је теже покушати описати друге инсталације TeamLaba. У неким собама могуће је пити чај који се расцветава у латице светлости у шољама, у другима посетиоци могу да цртају морске животиње које ће касније запливати зидовима. У некима посетиоци су путници кроз психоделичну шуму високих печурки које светле, или између огромних меких белих лопти које мењају боје.
Друге инсталације су толико апстрактне (и ефектне) да их је заиста тешко објаснити речима а да то има нарочитог смисла; у „Вранином гнезду“ посетиоци у мрежи висе над огледалима док се преко целог свода у мраку пројектује светлосни лет апстрактних птица, у другима се потоци светлости сливају низ зидове док ноћна поворка фантастичних животиња и духова непрекидно лута кроз све ходнике и просторије музеја.
Вероватно најомиљенија (бар за многобројне туристе и домаће посетиоце увек спремне за безбројне селфје) свакако је кристална соба у којој се светлост пројектује на шуме кристалних перли које висе са свода и где захваљујући триковима са безбројним огледалима простор постаје толико апстрактан да је немогуће наћи референтну тачку изван светлости која се креће.
Текст и фото: Настасја Писарев
