Дневник у Венецији: Дужд и Сињорија мртви, сјај Млетака опстао

Нема готово ни ретка лепе књижевности, новинског текста, путописа, историјске читанке, који до сада није у детаље описао Венецију, па није ни чудо што и данас милиони туриста хрле на обале њених 117 канала и 400 мостова, који генерално сведоче о људској упорности.
Grande kanale.jpg
Фото: Dnevnik.rs

Али и о сјају и моћи Млетачке републике, крунском драгуљу италијанске таласократије у чијим рукама су вековима биле и нож и погача богатства (не само) Старог континента. Дужд и Сињорија, негдање основне полуге власти у лагуни, одавно су мртви, али и данас је неизбежан прави културни шок који изазива судар са овом Невестом мора и њеном архитектуром, уметничким делима, али и свакодневним, обичним становницима, поготово када се неугасли сјај Млечића стави у историјски контекст.

Послушавши савет „искусних“ туриста за посету Венецији одлучили смо се током ране јесени, када, наводно, нема толико туриста, што се испоставило као релативна истина.

Тачније, последњих октобарских и првих новембарских дана Венеција је и даље под опсадом белосветских путничких хорди, за разлику од некадашњих варвара Лангобарда, наоружаних фотоапаратима, ајфонима и селфи-штаповима, али ваља веровати тврдњама да се ради о тек ођеку гужви које владају током летње туристичке сезоне. Како било, пронаћи смештај и то више него повољан је, захваљујући интернету, „дечија игра“, а како ипак долазимо из земље која је некада била доминион Републике крилатог лава па следствено томе се и пружамо колики нам је губер, као спасоносно решење се показао „копнени“ Лидо ди Јесоло, са својом 15 километара дугом пешчаном плажом на којој су у неколико редова начичкани хотели, од којих поједини раде и „кад им време није“.

Све оно о чему сте слушали, све оно о чему сте читали о сјају Венеције, потпуна је истина и још нешто више од тога. Не знам како остали, али захваљујући ковиљском славују и сомборском домазету Лаки Костићу, највећи утисак на репортера Дневникаоставила је гласовита Санта Мариа делла Салуте

Три дана, два ноћења и два више него пристојна доручка, а све то за три особе, у Вили Дина за стотинак евра, делује далеко боље него смешно јефтине зомби туристичке туре захваљујући којима ноћ проводиш у аутобуском седишту, па онако шлогиран цео дан бауљаш по уским уличицама и велелепним трговима Серренисиме. Приде повратна карта са Пунто Сабиано за вапорето, брод-такси државне компаније АЦТВ, до Венеције чији се торњеви назиру на хоризонту лагуне стаје свега 7,5 евра и при томе важи 24 сата.

Доласком на пристаниште канала Ђудека намерник се нађе пред Дуждевом палатом и на свега неколико корака од Трга Светог Марка и истоимене базилике у којој и данас почивају мошти овог апостола које су препредени Млечићи, још у деветом веку, на трајно  „позајмили“ из староставне Александрије.

Сам монументални храм, архитектура, његови мозаици и иконопис (реплике бронзаних Константинопољских, такође „позајмљених“ коња обашка), више него јасно сведочи о једнородном корену хришћанства, па се мислећем живинчету намеће размишљање о трагичној подели на источно и западно поимање Христовог наука. Пред овим „must see“ су традиционални редови, пре свега усхићених Кинеза који, захваљујући конфекцијским оделцима модела „код Клуза“  у највећем броју изгледају као да су у разгледање Венеције кренули директно са партијског састанка, па стрпљење није на одмет, баш као ни у случају да човек који није 'тица пожели да се диви панорами Серенисиме са врха Кампаниле, скоро сто метара високог торња визави базилике, а на чији врх туристе вози омалени лифт. А стрпљења за стајање у таквом реду, бејах дефицитан...

Фото: Dnevnik.rs

Све оно о чему сте слушали, све оно о чему сте читали о сјају Венеције, потпуна је истина и још нешто више од тога. Не знам како остали, али захваљујући ковиљском славују и сомборском домазету Лаки Костићу, највећи утисак на репортера “Дневника” оставила је гласовита Санта Мариа делла Салуте, смештена ушрех и преко Канала Гранде од Св. Марка, о којој је, ко зна због чега, новинар цели живот размишљао као о некој маленој, скрајнутој црквици уз чију помоћ је српски поета лакше боловао бол свог већ остарелог срца. Уместо тога, монументални храм кружне основе, китњасте фасаде и још импресивније унутрашњости (ах, тај Тицијан!), додатно наглашене, срећне ли коинциденције, лајв концертом за оргуље и виолину Ј.С. Баха, у неку руку је демистификовао и на људску меру свео Гединог кума и несуђеног и никада оствареног просца његове лепе Ленке Дунђерски, јер тешко се отети, а камоли заборавити толику лепоту.

Фото: Dnevnik.rs

Ако је, захваљујући једном од највећих српских лирика, за наше туристе незаобилазна Санта Мариа дела Салуте, остатак уметничког блага које, потпуно условно речено, крију преостале а неизбројне цркве, музеји и галерије сигурно ће без речи оставити оне који нису заинтересовани искључиво за безбројне бутике, ресторане и кловновску вожњу фамозним гондолама по „цијени-ситници“ од 80-100 евра.

Како немам шпуријус за све насликано након импресиониста, галерија модерна Пеги Гугенхајм и актуелна изложба венецијанског бијеналисте Јана Фабреа (људске и животињске кости плус стакло) у Абациа ди Сан Грегорио нису дефинитивно биле жељена „шољица чаја“, али зато јединствену прилику да се остане удивљен пред платнима Тицијана и Белинија у базилики Санта Мариа Глориоса деи Фрари или осталих венецијанских ренесансних мајстора у Музеју Корер не треба пропустити ни по цену да потпуно занемарите лутање мречеријом, уским трговачким улицама које врве пођеднако малим бутицима и радњицама, као и најлуксузнијим продавницама намењеним белосветском yет сету. То вам омогући и потпуно помањкање било какве гужве, јер су ионако Кинези и остали шопингохоличари поднадули од вожње аутобусом исувише ужурбани да се и уметности посвете.

Милић Миљеновић

EUR/RSD 117.1776
Најновије вести