Кад се већ бежи, ваља отићи на најудаљеније насељено острво средњег дела Јадранског мора - Вис у Хрватској. Удаљеност и 45-огодишња изолација острва Вис која је почела 1944. године, када је проглашено војном зоном, сачувала га је од спољних утицаја и туриста, те је Вис оаза старе градње, нетакнуте природе, традиционалне кухиње и специфичног дијалекта који најбоље открива нарав Вишана.
Након турбулентна два и по сата вожње трајектом, ако је бура, или уживања у спокојном призору мора, ако је бонаца, што зависи од временске прогнозе или карме, крочи се у град Вис где вас дочекују са „Здрави били”, а ви, по локалном обичају одговарате са „Весели били”. Даље комуникација на занимљивом дијалекту може да тече уз помоћ речника „Либар вишкига јазика”, мада ни он не помаже у Комижи, другом граду на острву који се налази на супротном крају и где имају своје наречје, нити ће помоћи у селима од којих готово свако има своје наречје.
Наравно, сви мештани знају хрватски, енглески и италијански, а посебно сви разумеју „Весели били” и умеју то и бити јер међу 50 плажа могу да пронађу ону која ће бити само њихова и на којој туристи не леже једни на другима. То је одмор уз прозирну воду, у хладу агрума и маслињика с погледом на историју уклесану у камену. Потом се цео ужитак зачини здравом гастрономском понудом у којој преовлађује свежа риба, аутохтоно вино вугава, ракија лозовача, која се пије као лек са додатком бројних ароматичних медитеранских биљака, те традиционални колач од сувих смокава. Сваки оброк мештани ће зачинити понеком шалом која иде уз лозовачу.
Кажу да су се нашалили и с бившим премијером Хрватске Милановићем. Када је, одлазивши из једног локалног ресторана тражио рачун, власник му је рекао да није ништа дужан јер ни он њему не плаћа порез. Побећи од пореза је као побећи од смрти, односно времена, зато Вишани кажу „Кад је Бог стварао свет, направио је небо за душу, а Вис за живот и ако човек овде живи, не треба му доктор”. Можда је управо зато на Вис побегао и један од возача Ал Капонеа, који је старост провео слеп, али не и за жене, јер је веле, био велики женскарош. И без вида је знао када му се приближи нека дама, да јој одреди стас и године. Међу занимљивим мештанима, оне незваничне, сентименталне историје, јесте и госпођа Љубица, прва жена која је обукла „дуге хлаче и фумала” (пушила) и која је волела покер. Мештани, ненавикнути на промене, звали су је ђаво.
Понекад управо ти лични животи најбоље описују историју једног места, можда и боље и упечатљивије од шетње античким локалитетима Исејске некрополе и Театра, градских бедема, остатака Терми и посете Археолошком музеју Виса, где се чува заоставштина античког насеља Issa. Понекад је лепше прошетати вишким страдуном, који је старији оног у Дубровнику, и ослушкивати кораке некадашњих момака и девојака који су се у мимоходу загледали, да би после даривали ружу оној која им се допала. Али ни у Вису није увек весело, као што поздрав каже, јер и они имају своју ћуд, па се догађало да се ружа остави у кући с две девојке, те се оне посвађају, не знајући којој је намењена, и остадоше у свађи до краја века, у градићу од само 2.000 становника.
Ћудљив је био и један богати трговац који је једини имао огледало на острву, али није хтео да га позајми другу Титу када их је он посетио, заправо када се сакрио на ово острво од немаца. Пећина у којој је Тито боравио и данас носи његово име сећајући на 1944. годину када је врховни штаб партизанске војске боравио испод Хума, највишег вишког врха скривајући се од Немаца као они пре њега и после њега од смрти или пореза, шта је већ опасније. Маршал је, у друштву пса Тигра, све време живео и радио у пећини одакле је пошао на разговоре са Черчилом и Стаљином.
Управо на вишкој обали први пут је говорио о прикључењу оних словенских и хрватских крајева који су по Рапалском уговору припали Италији и поручио „Туђе нећемо, своје не дамо”, али то је већ почетак неке друге сторије, која је неко време и удаљила, ионако далек Вис од знатижељних туриста. Можда је сада време да се током ове сунчане бонаце, започне та два и по сатна вожња трајектом до места у које се бежи од свега оног што нам скраћаје нерве и дане.
Снежана Милановић
фото: Жељка Димић
