МАДРИД НА ЧЕТИРИ ТОЧКА У ДВА ДАНА Српски „фића” атракција краљевских улица

Град богат историјом и културом, просто исијава опуштеношћу и различитошћу. Некадашња империја баштини културу својих некадашњих колонија, и све се то прелива на улице, уз шетњу и смех, музику и увек отворене ресторане, посебно оне у Ла Латини, једној од најстаријих градских четврти, познатој по уским улицама, тапас баровима и недељном бувљаку Ел Растро.

А да обиђете град величине Београда, потребно вам је неко превозно средство. У нашем случају, био је то чувени „Заставин“ „фића“ из 1978. И тако смо имали прилику да уживамо у свим могућим бојама и верзијама овог евергрин модела, у којем се возио сваки становник Југославије између 1955. и 1985. године. Чувени „фића“ настао је као италијански модел Fiat 600, који је представљен 1955. у Торину. Дизајнирао га је инжењер Данте Ђакоза, и замишљен је као приступачно, мало градско возило за послератну Европу. Био је револуционаран по конструкцији: мотор је био на задњој осовини, а иако мали, нудио је простор за четири особе.

Застава из Крагујевца почела је производњу под лиценцом 18. октобра 1955. године, и тај модел је код нас добио надимак „фића“. Званично име било је Zastava 750, а касније и Zastava 850. Производња је трајала пуних 30 година, до 1985. године, са више од 920.000 произведених примерака. Шпанија је пак 1957. почела да производи своју верзију, SEAT 600, што је трајало до 1973.  А фића се рађао и у Аргентини, Колумбији, Чилеу, Венецуели, Уругвају, с тим да је на јужноамеричком континенту производња била ограничена - углавном склапана или модификована из увозних делова.

У шашавој колони екипа ИТ-јеваца, тек изашла с конференције Касперски хорајзонс, посвећене сајбер безбедности и квантум рачунарима и заштити, просто је усисана у прошлост, а ситуацију су додатно увесељавале лепезе свих боја и „ленонке“ да их не боле очи док посматрају мадридске улице кроз прозоре који се отварају на „лептир“, и за ову прилику, украшене пластичним цвећем и завесицама. Сасвим у складу с културним котлом који се крчка на висоравни Месета Централ на којој лежи овај град, и који спаја барок, неокласицизам и модерну.

А кад смо код крчкања, било га је, јер је Мадрид посртао под таласом врелине, некарактеристичним за престоницу која је на око 650 метара надморске висине и најзеленији град у Европи, што значајно снижава температуру на улицама. То није сметало водичу да кочи и даје гас, уз гласно причање на телефон, док водич узалудно покушава да нам исприча било шта из историје Мадрида – јер у „фићама“ нема климе, па градска врева допире кроз отворене прозоре.

Главна улица Мадрида, одакле је кренула ова весела колона која је подсећала на откачену свадбу, јесте Гран вија, дугачка око 1,3 км. Изграђена је почетком 20. века, а њене фасаде чине ремек-дела еклектике и арт декоа. Данас је позната по позориштима, биоскопима, продавницама, хотелима, специјализованим продавницама шунке и помало старинским улазима у метро. И скоро да нема клима уређаја или су они смештени на прозоре, да не окрње архитектонску лепоту, која у Мадрид привуче више од 10 милиона туриста годишње. Да уживају, не да се кладе, јер у овом граду нема кладионица које у Србији виђамо на сваком ћошку.

На крају Гран виjе налази се Plaza de España, велики трг окружен небодерима из педесетих година 20. века. У центру трга је споменик Мигелу де Сервантесу, са статуама Дон Кихота и Санча Пансе – једно од најфотографисанијих места у граду. Подигнут је 1929. поводом 300 година од Сервантесове смрти. Од Плазе де Еспања, преко кружних токова с необичним семафорима пут нас води до Паласио реал, највеће краљевске палате у западној Европи. Изграђена је на месту старе маварске тврђаве по налогу Филипа V, а отворена 1764. године. Има више од 3.000 просторија, иако се више не користи као резиденција (данас краљ живи у мањој палати, Паласио де ла Зарзузела). Туристи могу обићи краљевске одаје, Армерију, тронску салу и кухињу – ако имају времена, а многи су имали, иако је врућина пржила табане. 

Национална класа

Српски „фића“ извозио се у више од 30 земаља, укључујући Западну Немачку, Француску, Чешку и Словачку, Египат, Ирак, Панаму, Парагвај, Турску. Извозни модели имали су квалитетнију опрему и често били боље опремљени од домаћих верзија. Последњи фића произведен је у фабрици у Крагујевцу 1985. године. Тај последњи примерак данас се чува у музеју „Застава аутомобила“ у Крагујевцу. 

Данас постоји неколико хиљада сачуваних примерака „фиће“, од чега се у Србији и региону налази више стотина регистрованих олдтајмера у возном стању. Постоје активна удружења љубитеља фиће (на пример, „Фића клуб“). Поједини примерци су потпуно рестаурирани, док се неки користе и у спортским тркама, као што је „Фића куп“, саставни део Националног шампионата Србије у кружним тркама.

Одмах поред палате налази се катедрала Алмудена, главна мадридска катедрала, посвећена Девици од Алмудене, заштитници града. Њена изградња трајала је преко стотину година (1883–1993), а освештао ју је лично папа Јован Павле II. Комбинује неокласицизам споља и неоготику изнутра. Сваког дана у подне звона са њеног торња звоне, и то не насумично, већ тонски, а мелодија вас тера да застанете и послушате је до краја, јер звук с те монументалне грађевине делује моћно.

Мадрид се градио постепено, а како се племство селило у центар, тако су се занатлије, уметници и радници селили на периферије, градећи необичне четврти. Барио де лас Летрас књижевна је четврт у којој су живели Сервантес, Лопе де Вега и Калдерон де ла Барка, и ту се, на једном од бројних малих тргова, обраслих зеленилом, налази и Сервантесов споменик. Некадашње занатлијске четврти постале су стецишта младих и људи отвореног ума. Свуда се вијоре заставе Прајда, чији је месец управо завршен, а Чуека, модерна, урбана четврт, позната је по слободоумној атмосфери, ЛГБТ+ култури и ноћном животу свих, без разлике и напетости. 

Да, за све има места. Град нуди више од 800 хотела, преко 3.000 ресторана, бројне музеје (Прадо, Реина Софија, Тисен-Борнемиса), паркове (Ретиро, Каса де Кампо), преко 50 позоришта и безброј клупских уметничких простора. А ако хоћете да уживате у погледу на град, попните се на 27. спрат хотела Риу плаза Еспања. Зашто? Зграда у којој се налази, Едифицио Еспања, некада је била највиша у Шпанији, а сада има једну од најпознатијих панорамских тераса у граду – са стакленом оградом, и где се за поглед чека у реду бар сат времена.