Односно, дела града најближег океану. Ту се две ствари морају видети: Споменик Открићима, који делује супер кад се види сад, али је настао у доба диктатора Салазара који је имао велику наклоност ка национализму, популизму, па и фашизму, а заправо је био намењен дизању морала и патриотизма Португалаца. Нормално, као и сваки такав споменик, и овај је начињен тако да су „сви наши увек били супер“. Значи сви колонизатори и трговци робљем нису ништа лоше урадили и све је страва. Нисам друго ни очекивао. Неће се скинути ни имена тих људи са уличних табли, па што и да их не окупе на једном споменику ђутуре. Диже морал.
Лепши је споменик Белемска кула. Мала тврђавица у мануелинском стилу. Да се образујемо, мануелински стил је добио име по неком-тамо-краљу Мануелу и мешавина је готике и ренесансе. Сад је та кула (Торе де Белем, дословно је то Витлејемска кула) најслика(ва)нији део Лисабона и гарант ћеш добити макар једну разгледницу са кулом од неког ко је био у Лисабону. Наравно, ако тај неко није из Србије. Овде је то превазиђено. Ми смо суперсајбер друштво и разгледнице шаљу само они из заосталих земаља, Аустралије, Немачке, Шведске итд. Преко пута је Јеронимски манастир, лепо изгледа на позадини неба на обали реке Тежо, што је исто што и Тахо у Шпанији. То је била последња црква пред испловљавање и ту су се у групама молили вишњим силама да их поштеде на дугим путовањима сви морнари, пред пут. Кад видиш колицки су били бродови, колики таласи, кад помислиш на скорбут и разне болештине, непрање и испадање зуба, пирате и домороце, тропске болести и сличне атракције доба Великих Откри-
ћа, видећеш да је све дозвољено кад се прецркао од страха пред океанско путовање тамо неке 1555.
Бусом или приградским возом одох у центар. Ту су зграде на обали реке, палате, свашта... али некако нешто ту не штима, фали. Као да некако то приобаље није баш најбоље урађено. Разлог је прост. Земљотреси. Оно што никако није било добро код наоко идеалног положаја Лисабона, то је чудна наклоност терена ка земљотресима. Земљотрес из 1755. је био најгори на свету. Макар за Португалце. Десио се у доба кад је Лисабон био један од највећих градова света, а није био баш пријатан, у најмању руку речено. Формирао се цунами наспрам којег је онај на Тајланду био детенце: био је висок преко 30 метара! Нестало је 85 одсто града а погинула шестина становника. Све приобалне палате су ишчезле. Е тао је нешто чудно и празно око реке Тежо. Чисто ради илустрације на Гибралтару или ирском Голвеју цунами је имао два метра висине, том приликом, истог дана. Смак света.
Елем, они су ту свашта нешто опет изградили, у новом стилу, ту је сад један трг, ни близу оном старом, али је леп за сликање. Уђеш кроз лук у Руа Аугуста и већ крену да ти нуде са свих страна: хашиш, хашиш! И то врло шармантном методом: држе згврчен хашиш у руци, у песници, а кад ти наиђеш, отворе руку тако да ти можеш да видиш „робу“ али не и полицајци. Мада ми је чудно да полицајци то „не виде“. Мислим да је Лисабон град у коме се највише хашиша понудило по дужном метру. Више и од Барселоне. Лучки градови су чудо по том питању. Црне проститутке, по обичају, брбљиви Црнци за које не знаш да ли те прате зато што те „испипавају“ зато што си муштерија, зато што би те оyепарили или зато што им се ћаска.
На Тргу Росио накупи се много људи, и сви пију нешто малецко и црвено за један евро. То је нека ракијица вишњевача, или жинжиња, са све малом вишњицом унутра. Кад њу прогуташ, заманта ти се у глави. И то не ако си антиалкохоличар.
Наслоним се на неки бетонски круг да бих схватио да се баш на том месту десио погром Јевреја 1506. кад су се Португалци, обузети праведничким инквизиторским гневом, одлучили да у тренутку луцидности одвоје своје комшије који су веровали у истог Бога и запале их у смислу преваспитавања, ваљда. Што је парадоксалније кад имаш у виду да су 800 година пре тога живели као супер комшије. Сад је ту Давидова звезда и натпис, мало је сад Португалце блам, али радили су они другима и горе, сад су се поправили па их не можеш оптуживати за дела предака.
Пењање на тврђаву је супер, поглед је одличан, мирадореса (осматрачница) има пуно. Највећа атракција су стари жути трамваји, а како се пењеш према тврђави и четврти Алфама, све је више лудих странаца који вребају да се трамвај појави иза ћошка да ухвате савршену слику. Добра фора је овде да свака метро станица малтене има по један минимаркет где се купе основне потрепштине, пиво, сок, сендвичи и слично. Тако ти испадне много јефтиније, али Португал генерално није скупа земља, у неким стварима прођеш јефтиније него у Србији. Лично сам највише заволео ћошак звани Серка Моура, и ту је најлепша осматрачница. Волим и уврнуте продавнице са именима „Пошгрешна продавница“, „Погрешна пијаца“
„Мислим али не постојим“ и сличне социјалне критике, да не причам о натписима: „Реформе? ...мој!“ и све остало што обогаћује португалски вокабулар. Вендерс је можда био омиљен као Немац 1994. али Меркелова је учинила да сам ја из Србије већи позитивац још увек. Иако су им реформе успеле, понекад се човеку чини као да једва чекају да врате ескудо и да се реше евра и контроле. Слично сам видео и у Шпанији и Италији. Имају посебне камионе који су продавнице плоча фада. Горњи град је тамо где идеш увече у град да пијеш пиво и мораш се доста упорно пењати до њега. Сетим се оне рекламе кад оном испадне лоптица па је јури до мора. Или до реке. Е једино што не желиш да ти ствари испадају овде. Јурићеш их километрима, чини ми се. Има неки брица у Алфами што брије људе на бритву, у рушевној бријачници. Има у комшилуку фадо ресторан. Има подрум вина, пада ноћ и све је супер. Има кафић „Њелцоме то тхе Партy“ са сликама Маркса, Енгелса, Лењина, Стаљина и Кастра како плешу. Забаван парти. Партија. Народ тихог хумора и саудадеа, меланхолије и носталгије за неким ко није ту, а овде вазда неко није био ту.
Жикица Милошевић
