Мештани села Остра и сами су покушавали да уђу у пећину, али како кажу, брзо су се из ње враћали својим кућама.
- Терен је јако нериступачан, током времена пећина се сузила и кроз њу сада могу да прођу само најспретнији. Постоје приче да она излази на Руднику, али то још увек нико није проверио нити прошао до краја. Ако благо постоји, онда је изузетно добро скривено и не може се тако лако наћи. Легенда каже да га чува огромна змија и да је зато недодирљиво - рекао је за РИНУ Мирослав Анђелић из Остре.
А ту, у тој пећини, каже прича преношена с колена на колено хиљаду година, склоњена је од завојевача круна цара Душана и око ње, свуда уонаоколо, небројено благо - драго камење и златни предмети неописиве лепоте.
Змија спава око круне
Чедомиљ Мијатовић, ренесансна личност из друге половине 19. века, председник Српске краљевске академије, министар финансија и иностраних послова, човек који је одбио положај патријарха Српске цркве, књижевник и историчар, али и један од твораца Креманског пророчанства и страствени трагалац за благом Немањића, тврдио је да је ове драгоцености испод Соколице похранио деспот Ђурађ Бранковић, последњи баштиник старе славе српског царства.
Легенда каже да око круне Душанове спава необично велика змија. Да ли само легенда?
Радослав Игњовић из Мрчајеваца често одлази на Соколицу. Једном је на улазу у пећину нашао кашику од масивног сребра, тешку четврт кила, и поклонио је манастиру Вујанац, а пре неколико година срео се очи у очи са змијом чуварком, пише Курир.
- Црвена и црна и жута, дугачка око дванаест-петнаест метара, а глава јој као у овце... - прича.
Поред змије, благо чува и нека виша сила, па оне које на Соколицу доведе похлепа брзо стиже казна. Двоје археолога који су се осамдесетих година однекуд појавили у Остри и подизали неко камење у зидинама брзо су после тога погинули - он у Прељини, а она негде код Крушевца...
- Зато мене змија није дирала, само ме је гледала, па се окренула и отпузала... Узалуд трагачи копају - прича нам у дворишту своје куће, где се већ готово две деценије одржавају Међународни песнички сусрети. Благо ће се само дати ономе коме буде суђено да обнови углед и величину Србије, а до тада, сведочи, улаз у пећину све је ужи и ужи. Некад је коњаник могао да ујаше, сада једва човек да се провуче.
Легенда о калуђеру
Драган Тодоровић, некада врсни београдски новинар, репортер, а сада пензионер у родном Чачку, о Соколици и Душановом злату написао је две књиге и снимио документарни филм.
Неких седам километара ваздушне линије, на десетак минута ластиног лета од Соколице, налази се стари град Борач. Скупљајући грађу за књиге о благу Немањића, Драган Тодоровић забележио је имена људи који су улазили у пећине у Борачком кршу и излазили у Соколици и датуме кад се то збило. Један је дечак приповедао о дањем светлу у лагумима и злату које је тамо видео; а човек средњих година који је ушао у Соколицу и после седам дана изашао у Борачу од страве која му се видела и на лицу занемео је, до краја живота ни реч није казао...
Пре две године, група мушкараца довезла се под планину у колима горњомилановачких таблица. Гледали су их мештани Остре како се натоварени руксацима пењу и неколико сати касније како безглаво, без руксака, трче низбрдо, престижући један другог.
- Шта су видели и од чега су бежали, нико не зна... - каже Тодоровић.
(Курир/РИНА)
