ДНЕВНИКОВ ПУТОПИС: Египат у доба короне

У време короне, туристичка места у Египту су потпуно опустела.
њ
Фото: Dnevnik.rs

Земља је донедавно била готово сасвим затворена (пирамиде се нису могле обићи, а ни већина музеја)... Сада се Египат полако поново отвара, а туристи (за које је обавезан негативни ПЦР тест) враћају се веома споро. Цене у већини хотела су бар преполовљене, и одједном су наши критеријуми за смештај слични туристима из богате Европе. У пустој Долини краљева наплаћују нам карту за студенте, а сви хотели у којима боравимо су у најбољем случају полупразни.

У Гизи, сем нас и шачице домаћих туриста ту је још само неколицина Француза; чини се да су они који су међу првима дошли у Египат, први и одлучили да се врате, овај пут надамо се без „сувенира” за своје музеје.

Крај пирамида осећај је помало као да смо главни јунаци у некој видео игри, а да је све остало направљено због нас. Возачи двоколица, јахачи камила, незванични водичи, продавци воде и дрангулија нас прате где год да кренемо, надајући се да ћемо одлучити да код њих потрошимо коју египатску фунту. Понекад је толико заморно бити на челу овакве чудне свите која притом непрекидно добацује (Србија, овамо! Мој коњ се зове Мајкл Џордан, ово су цене за Египћане, пријатељи) да смо принуђени да смислимо „занимљиву” игру бежања. Јасно је да коњи са двоколицама не могу на пустињски песак, а да камиле не иду по камену – наћи идеалну путању у којој ћемо их све избећи подиже се на ниво озбиљног геометријског проблема.

Фото: Dnevnik.rs
Консијерж (иначе родом Нубијац) у нашем хотелу у Каиру зна за Тита, и један булевар у граду још увек носи његово име
Фото: Dnevnik.rs

Кефренова пирамида је узбудљива ноћна мора за сваког ко је бар мало клаустрофобичан: улаз води у уски ходник који се под стрмим углом спушта метрима и метрима у дубину, куда се мора сићи погнуте главе, преко дрвених мердевина наслоњених на клизав камен. На крају тог тунела поново почиње нови, који се овај пут пење још више, све до централне гробне просторије која пре подсећа на место из књижевности него на нешто сасвим стварно (тачније, на гробнице Атуана из истоимене књиге Урсуле Легвин).

У Кеопсову пирамиду туристи узлазе из ходника који су пљачкаши просекли кроз камен пре неких две хиљаде година („регуларан” улаз постоји, али он није отворен за јавност). Пут до централне крипте је далеко опуштенији и води кроз галерију широку око два, а високу више од осам метара, преко стрмог дрвеног степеништа. Слично као и у Кефреновој, у централној просторији налази се празан камени саркофаг (али цртежа не зидовима нема – они су типични за краљевске гробнице из каснијих периода), само што овај пут поред њега затичемо младог туристу њу ејџера који седи и медитира на поду.

Фото: Dnevnik.rs

Консијерж (иначе родом Нубијац) у нашем хотелу у Каиру зна за Тита, и један булевар у граду још увек носи његово име. Ако је Југославија још и колико толико разумљива као место порекла, питање је колико је Египћанима јасно где је тачно Србија; свеједно, они увек питају одакле смо, и увек закључују да су Срби добри људи, иако можда нису баш сигурни ко су. Понекад нам на улицама добацују добродошли, добродошли, али се то често (али не увек) претвара у понуду за вожњу или водича, или било шта што може довести до бакшиша или зараде.

Срби су препознатљива категорија у Хургади, додуше. На путу из Луксора, у кафани усред пустиње продавац нам виче „Миле Китић” када кажемо одакле смо. Шаљиви Копт, власник продавнице у Хургади смејући се говори да „одмах нуди дно цену када види Србе”. Купујем код њега привезак од сребра које можда баш и није сребро, што продавац не покушава да сакрије. Ипак мали сребрнасти скарабеј је довољно леп за ту цену, и када кажем да ми је довољно само да не потамни, шаљиви Копт брзо одмахује главом и смеје се: „Неће потамнети. Бар једно десет минута”. Затим се уозбиљује и показује мали истетовирани крст на унутрашњој страни зглавка руке – говори да људе из Србије посебно цени по начину на који се односе према својој традицији. Исти истетовирани једнакострани крст касније примећујем и код других; Копти их носе као знак распознавања, а понекад и као врсту „улазнице” у цркву.

Фото: Dnevnik.rs

Већина трговаца и возача (а и пролазника, чини се) зна ако не одлично енглески, онда сасвим довољно за основно споразумевање. Први изузетак је наш капетан фалуке – традиционалног египатског једрењака са једним јарболом који смо у Каиру изнајмили за мало новаца (јер сем нас других муштерија ни нема). Старац који управља бродићем говори само арапски, али се сасвим добро споразумевамо. „Jala, Aswan!” (напред у Асуан) говори наш капетан, када јачи ветар потера фалуку у предвечерје низ Нил. То што последње сунце игра на стаклима и челику околних модерних луксузних хотела не мења чињеницу да капетан изгледа потпуно безвремено, као да је једнако ту у свом избледелом хаљетку, бар последњих неколико хиљада година, претрчавајући само повремено од крме до јарбола да би исправио брод, смешећи се доброћудно на сутон над реком.

До Александрије и Суецког канала вози нас Еслам који је рођен у Каиру, где је студирао електротехнику. Одлично говори енглески, и годинама са уживањем ради у туризму. Пандемија га је тешко погодила, радује се што смо баш њега ангажовали. Када споменемо да путовање завршавамо у Хургади, Еслам се озари, и говори да је то најлепши град у Египту. На питање који је Каиро на тој листи смеје се у одговара као из топа: двадесет пети!

Текст и фото: Настасја Писарев

 

Milica
19.10.2020 • 18:31
Bilo bi lepo otići u Egipat sada, kad nema gužve. Ali s obzirom na situaciju, nije pametno. Nekako se osećam kao da mi je ovu godinu neko ukrao. Celog leta nisam nigde mrdnula. Išla sam par puta sa dragim u intimni spa centar na vikend opuštanje u apartmanu sa đakuzijem, tek da se malo osetimo kao da smo negde otišli. Preživesmo nekako leto, tako da će i Egipat da sačeka neku drugu priliku. Daće Bog da to bude sledečeg leta...
EUR/RSD 117.5834
Најновије вести