Токио је најбољи град на свету!

Токио је у ствари процедурално генерисани лавиринт. Он је толико запетљан, велик, компликован и шарен да изгледа као да се његов простор формира упоредо како човек иде кроз њега.
Tokio  Foto: N. Pisarev
Фото: Токио  Фото: Н. Писарев

Једва да могу да се сетим да сам видела исту ствар два пута за скоро две недеље које сам провела у Токију. Док сам стојала негде у центру, у Ћиоди (мада Токио и нема центар у правом смислу речи, и састављен је из безброј малих градова и затворених комшилука), после пар дана откако сам стигла, било ми је први пут јасно колико се сулудо град простире у свим правцима.

Изнад мене: пролази воз потпуно аутоматизоване линије која без шофера или машиновође вози путнике ка тзв. острву забаве Одаиби. Пруга над мојом главом завија негде између стаклених солитера који су довољно високи да је немогуће видети њихове кровове без довођења у опасност од ишијаса.

Испред мене: пут који води низ асфалтиран надвожњак на чијем крају се налази десетак метара велик сат украшен печуркама који личи на нешто из Керолове “Алисе у Земљи чуда”.

Фото: Токио  Фото: Н. Писарев

Испод мене: тротоар куда пролазе пословни људи, јер Ћиода је огромни крај стаклених пословних тврђава у којем мало ко живи. Иначе, људи у Јапану заиста раде превише, и метро је увек пун пословних људи који се око седам, осам увече враћају са посла. Дакле, гле чуда, то што су богати ипак им није пало с неба.

Још један ниво испод мене: потпуно ограђен део уређен као лажна плажа у ком се деца возе жичаром изнад пластичног базена осликаног ликовима из анима и вриштуцкају успут.Брзо сам научила да шта год човек хоће да уради, макар то била и најбаналнија ствар на свету, у Јапану постоји солидна шанса да дати подухват крене у сасвим потпуно неочекиваном правцу.

Фото: Евакуационо упутство на плочнику за случај цунамија Фото: Н. Писарев

На пример, покушала сам да оперем одећу у веш машини у холу мог бизнис хотела (најефтинија врста хотела са микроталасном и судопером у соби, које по потреби изигравају инстант станчић за пословног човека који је пропустио последњи метро до куће). Рекао би човек, доста једноставна ствар – убациш двеста јена (око двеста динара) и одећу у једну од десетак машина у холу, и добијеш чисте мајице. Не баш. Као прво, све је на јапанском, а моје знање језика ме је довело само дотле да могу да бирам између дугмади које сам магловито разумела да значе “ветар”, “велико” или “лево”, па сам се осетила као Брус Вилис који на крају “Петог елемента” покушава да углави камење које представља елементе на постоље у храму да би спасао свет.

Дакле, моја продужена контемплација над канђијима и претерано самопоуздање резултирало је тиме да сам уместо да оперем своје мајице, неком несретном госту продужила сушење веша на још који сат. 

(Можда је и дугме и било право, али веш машина очигледно није!)

Настасја Писарев

Како појести обичан сендвич са саламом и сиром?

Не постоји прост начин да купиш саламу и сир и хлеб у радњи и да направиш сендвич у соби као поштен српски туриста. Токио је највећи и најбољи град у свемиру и у њему све може да се купи, али је парадајз туризам закомпликован до нивоа атомске физике. Бар за трећину робе у супермаркетима апсолутно нисам знала шта је, а за другу трећину сам нагађала, али ми није била ни потребна (милион врста пасте за мисо супу, ферментисана соја и гумена имитација сендвича који се пријатељски осмехује). Познате ствари биле су запаковане тако да их је понекад тешко препознати – саке у провидној амбалажи као за павлаку, једна банана у целофану у фрижидеру...

Један сендвич ми се нарочито допао, али не знам шта је то било у њему, воћка, животиња или минерал. Куповина хране доста личи на забавну игру на срећу у којој никад не знаш шта ћеш добити (нешто мекано бело налик сировом тесту пуњено нечим другим браон што је истовремено слатко и слано је један од описа могућих згодитака на тој лутрији).

EUR/RSD 118.3693
Најновије вести