ВОДИТЕЉКА ЈАСНА ЂУРОВИЋ Нисам далека људима

Дугогодишња новинарка и водитељка емисије „Експлозив” Јасна Ђуровић, летос је променила своју професионалну адресу, те се придружила тиму УНА телевизије, на којој је данас део информативног програма. Осим уредничког и новинарског посла, Јасна се нашла и у улози водитељке централно информативне емисије „Уна дан” у којој нам саопштава најважније вести из земље и иностранства.
2
Фото: Промо Уна ТВ

Свој медијски живот започела је као апсолвент журналистике на телевизији Кошава, где је волонтирала и за непуних 15 дана добила и свој професионални ангажман. Публици је најпознатија по раду на Првој телевизији, где је радила аутентичне животне приче за које је неретко добијала најважнија новинарска признања. Ипак, трансфером на УНА телевизију вратила се новинарским коренима, будући да је, како нам је рекла, њена каријера пре 16 година почела управо у информативном програму и то у „Вестима” у којима је радила четири године.

– Након тога догодио се „Експлозив” и нешто што ни данас не знам како да назовем. Била је то за мене, у ствари, уметност бављења овим послом. Вести ми нису стране нимало. Са 25 година постала сам и презентер и, знате шта је интереснатно? Када сам напустила информативни програм, рекла сам да више никада не желим да се бавим тиме, али никада. Чик, нек неко каже да нисам остала доследна – прича на почетку интервјуа за Дневников ТВ магазин добро познато ТВ лице Јасна Ђуровић.

Како, генерално, подносите промене и излазак из зоне комфора, која људе неретко, спречава да напредују?

– Немам проблем са тим. Оног момента када одлучим да ћу нешто да престанем тада и престајем. Не постоји код мене тражење разлога више да останем ту где ме нешто не чини срећном, а срећа је најважнија ствар у животу. Кад изгубите срећу и осмех онда тај комфор више није битан.

Колико је тешко „натерати” гледаоце да вам верују док им саопштавате најважније вести из земље и иностранства, будући да се ваш посао не своди само на пуко читање вести?

– Мислим да је то данас превазиђено. Некада, када сте имали једну телевизију, презентерима се веровало. Данас се коментарише да ли је неко остарио, колико је леп, како му стоји то што је обукао и зашто му се дигао чуперак или није офарбала израстак. Нисам далека људима. Могу да се идентификују са мном. Зато ми и верују. 

Фото: Промо Уна ТВ

Када сте прешли на УНА ТВ најавили сте да ћете стварати нешто најкреативније могуће у нечему од чега, како сте рекли, нико не би очекивао да буде другачије. Можете ли нам најавити о чему се, заправо, ради?

– То се још није догодило, ево, и ја чекам, а за све у животу мора да дође прави моменат. 

Шта бисте све данас волели да понудите гледаоцима на новој телевизијској адреси и како планирате да даље унапређујете информативни програм у којем сте тренутно?

– Волела бих један озбиљан шоу. Само једну ауторску емисију. Негде где могу да покажем шта умем и знам, у шта сам се развила после оволико година најквалитетнијег новинарства, па и нечега што превазилази искључиво новинарски посао. Живот, а филм, то је нешто што мене интересује. Лудо, а информативно. И аматерски и професионално.


Време лоших ђака

 У ери хиперпродукције сведоци смо да, најчешће зарад рејтинга и сензација свако може да ради новинарски посао, те да појединци на ТВ екранима због гледаности од телевизијске емисије праве медијски циркус. Како сачувати нашу професију у таквим условима?

– Нованарство је постало једна широкогруда професија, све прихвата. Као да чујем негде речи песме групе „Рибља чорба”: пекар, лекар, апотекар, колар, столар и критичар и политичар и педагог и дамагог. Стварно није проблем кад из озбиљних професија дођу озбиљни људи који схвате или препознају код себе таленат за бављење овим послом. Мада, данас то није тако чест случај. Имам утисак не да су паметни људи попустили, већ да су се повукли. Дошло је једно време лоше професије, лоших ђака, где сви они који вреде озбиљно размишљају не да професију врате на пиједестал, већ да побегну главом без обзира. А чињеница је и да би новинарство данас требало да буде ствар престижа. Нажалост, на екрану је прекид програма, а у новинама фали онолико страница...


За потребе емисије „Експлозив” радили сте и као новинарка и водитељка, недостаје ли вам сусрет са људима на терену и истраживање лепих, тешких или необичних прича?

– Трудим се да ми ништа у животу не недостаје, да увек имам онолико колико ми је потребно за мир и срећу, а у то рачунам и своју професију. Дала сам „Експлозиву” 12 година свог живота, највећа признања, најбоље новинарске приче и круг се затворио.

Како сте се у каријери чували од „емотивног прегоревања” будући да сте у највећој мери радили тешке људске приче које неминовно остављају трага на човека?

– Ако мислите да сам успела да се сачувам - нисам. Грешка је кад неко каже да новинарство не сме да има став, емоцију. Нека дође тај који је радио исти посао као и ја, на начин на који сам и ја, са толико успеха, па да га видим. Да није било емпатије, ничега не би ни било. Онолико суза и   радости ни данас, ево, скоро годину дана касније, не могу да обрадим, обришем. 

Које теме вас највише данас, после богатог искуства иза себе, интригирају и буде адреналин?

– Увек оне на ивици. Из живота, покрета, превоза, сусрета. Никада оне које се иначе пласирају. 

Када вас је новинарство „узело под своје” и успевате ли да „заборавите” да сте новинарка онда када не радите?

– Наравно да успевам. Оног моемнта када сам приватно успела да одвојим од пословног почела сам да живим, а било је много година без живота у којима сте ви посвећени само и искључиво послу. Догоди ми се, ту и тамо, наравно ако је ситуација таква да на њу не могу да останем глува и слепа, да буквално скачем, али, да... јасно сам у свом животу, после 16 година професионалног бављења овим послом, одлучила кад хоћу и кад не желим да будем новинар. 

Владимир Бијелић

фото: Промо Уна ТВ

EUR/RSD 117.2038
Најновије вести