„Господин Бранко Дакић, 19, из Хрватске у Аустроугарској, укрцао се на Титаник у Сaутeмптону као путник треће класе (број карте 349228, 10 фунти, 3с 5д). Није позната његова дестинација. Дакић је преминуо услед утапања. Ако је његово тело и пронађено, оно никада није идентификовано. Његов отац Живан Дакић из Горњег Михољца добио је 50 фунти одштете” - то је оно што је званично записано о Бранку.
Осим породичне приче, једне фотографије из, могло би се рећи још дечачког доба и ових неколико званичних редака који су исписани на станици Енциклопедије Титанике (Encyclopedia Titanica), о Бранку се више ништа не зна.
„Не знамо чак ни коју је школу завршио, не знамо никакав детаљ о његовом животу, али знамо код кога је ишао”, прича нам Горан.
Име несрећног Бранка уписано је у светску историју, а он је, тако, спојио рођаке из Америке и Србије који би давно изгубили сваки контакт. Велика несрећа истакла га је као гранчицу у родослову за коју су могли да се „ухвате” и Горан и његови далеки рођаци диљем Америке.
„Све нас везује једно исто име, Бранко Дакић”, казао је Горан.
Па ипак, ништа од тога не би било да се обе стране нису мало заинтересовале за своје претке.
„Одувек су ме интересовале породичне фотографије и ко су људи на њима. Имамо јако много родбине и имали смо те фотографије из педесетих, шездесетих година, чак и раније”, прича Горан додајући да је све те слике наследио од баба-тетке.
Гораново дете је са децом ових рођака чак пето колено сродства. Али, веза се не прекида.
„Написао сам негде коментар да је Бранко Дакић мој рођак, а онда је неко оданде рекао 'Па, он је мени рођак'! И тако смо почели да се повезујемо”, додаје Горан.
Мало је људи који, као он, могу да се похвале тако детаљним познавањем родослова.
„Успео сам да дођем до мог чукундеде, који је службовао у Избишту код Вршца, био је каплар у подручју које се, такође, сматрало крајином. То је била српска регимента, мислим да су потпадали под шајкашки батаљон”, отпочиње Горан причу о прецима.
Горанов чукундеда свог сина Живана шаље у Беч на школовање за официра. Тај младић, дакле Горанов прадеда, упознаје Чехињу Хелену и рађа се велика љубав.
Брачни пар завршио је у Горњем Михољцу у Славонији. Како - то Горан није успео да одгонетне.
„Ако Аустроугарска нападне Србију, Србија ће победити!”, изустио је неопрезно, али искрено и од срца Живан, који је морао добро да познаје менталитет нашег народа и који је од свог оца много научио. И то га је коштало посла, изгубио је службу.
Несрећа с послом затекла је и његову најстарију ћерку Славку, али из потпуно другог разлога. Проноси се породична прича да је радила као слушкиња код неког грофа, на неком двору. Када се грофов дин заљубио у Српкињу, гроф ју је одмах отпустио да би се сачувала 'плава крв'. Али, оно што се поуздано зна јесте да је управо она била Живанова најстарија ћерка и да је прва отишла у Америку.
Затим је отишла и њена млађа сестра. Трећи који је срећу пошао да окуша преко океана био је Бранко. Добио је од сестара карту и рођаци, који су се настанили у Милвокију, су га чекали. Нажалост, десила се катастрофа која је обележила историју, али и прекинула нити многих породица чији потомци и данас могу да осете чворове давно зараслих рана. Бити путник треће класе Титаника, значило је готово сигурну смрт. А управо те кабине врвеле су од обичних људи као што је био Бранко.
Ragtime music was all the rage in the 1910s. "Alexanders Ragtime Band" was a popular song that many #TITANIC survivors recalled hearing. Enjoy a snippet of the tune and some photos of life on board. pic.twitter.com/rn8sZjbdWY
— RMS Titanic, Inc. (@RMSTitanic_Inc) October 27, 2022
„Моја прабака Хелена загрлила је мог Деду и рекла: 'Не дам ти њега, он мора да остане'. Остала је и његова сестра Драга, која није хтела да иде. А отишли су још Мирко и Мица”, прича Горан.
Бранко није заборављен, његово име не стоји само на страници енциклопедије. Горанов отац, такође, зове се Бранко!
Горан живи са супругом и дететом у Новом Саду и са својим рођацима је остао у контакту.
(Дневник,Телеграф.рс)
