Да не би оног сулудог грађанског рата Саша би вероватно и остатак живота провео крај оца Мирослава, професора клавирске хармонике у музичкој школи, у паузама кошаркашких, фудбалских и највише одбојкашких тренинга и утакмица правећи му друштво у тамошњем АКУД „Срђан Петров“. Ко зна да ли би га више привукла каријера успешног одбојкаша ОК „Жељезничар“ у тадањој првој југословенској лиги од оне младог оперног певача осијечког ХНК у „Ери са онога свијета“ или би себе заувек пронашао у лечењу животиња за шта се средњошколским, ветеринарским, образовањем спремао. Или би пак следећи занат деде Здравка био успешан „мали“ привредник и са мајком Мирјаном, умешном кројачицом, додатно развио дедин посао израде трикотаже којом су Танацковићи и „Вучка“, односно учеснике и волонтере Зимских олимпијских игара у Сарајеву далеке ‘84. опремили. Можда би још који пут посетио Јапан, као и оне 1990. кад је као фолклорни играч представљао бившу земљу на Светској изложби. Можда би, али...
Овако Саша - Сале Танацковић зна више од пола Сомбора у који данас свраћа само да гробове родитељске обиђе, а свој живот живи у далеком Манхајму, у „пустој“ Немачкој. И ужива. Ужива у својој породици, у Алеманији рођеној супрузи Силвији, наше горе листу, и ћерки Кијари и сину Бојану, ужива радећи у једном од кол центара намењених ИТ подршци клијентима широм света, за своју душу бавећи се и графичким дизајном, али и живећи у свом креативном свету Толкина, Ратова звезда, Игре престола, Викинга. Ренесансан је лик Сале Тацак, што очима види то рукама направи, па није ни чудо што је врло брзо постао и својеврсна легенда у свету косплеја, глобалног феномена који има све више поборника и у Србији, а камоли у развијеној Европи. Али да појаснимо, љубитељи овог хобија, чије је име настало од кованица енглеских речи костим и представа, за многе представљају тек залуђенике у костимирање у ликове из научно фантастичних и епско фантастичних филмова, жаргонски речено посебну врсту „гикова“, али он ошто је вододелница између тривијалног фана косплеја који одлази у продавницу костима не би ли постао Толкинов борбени патуљак и људи попут Саше је управо чињеница да Тацак све до и најмањег детаља својих костима сам и направи.
- Све је кренуло тамо 2003 - 2004, када сам лежао повређеног колена у Манхајму, па нисам могао ни на посао ни на тренинг у одбојкашки клуб у коме сам поред играча био и тренер клинцима. Фасциниран ликовима чији је изглед Толкин у својим књигама до детаља описао, а Питер Џексон верно на филм пренео, одлучио сам да сам себи направим костим и учествујем у тамошњем Фашингу, карневалу.- прича о првим корацима у овом свету маште Саша, који је већ прво учешће крунисао и победом, што му је прешло у наваду у годинама које су следиле. - Додуше, да бих био што вернији Леголас, вилењак, морао сам да направим и перику, кратку сам косу тада имао. Не као сад кад и фризуром лако пролазим као Арагорн - смеје се Сале.
Како се још одмалена, уз мајку и деду, дружио са Багатовом шиваћом машином, успут учећи и ковачки, сарачки и ине старе и уметничке занате, после година праксе његови костими изгледају као да су са филмског платна сишли. Арагорн, Урук Хаи - јахач вукова, хобит Кили, вилењачки ратник из Хелмовог кланца, Дарио Нахарис или Бенyен Старк из Игре престола, јерусалимски витез из Краљевства неба, yедај Квајгон yин или Ловац на главе из Ратова звезда... једноставно се не зна који од ових костима је убедљивији, било да га носи сам Саша или је након промоције пронашао новог власника.
На пролеће у Новом Саду
Саша Танацковић користи сваку прилику да походи конвенције косплеја, па је тако представљао Немачку на швајцарској „Полиманги“. Колико је његов наступ подно Алпа био успешан, говори и то што му је један од највећих музеја посвећених Толкину, „Tolkien Art museum“ Бернда Граизингера, откупио костим, како каже за паре које су му омогућиле опуштен рад на новим, захтевнијим костимима дуже времена. Побеђивао је и у Холандији, а вели да ће се посебно радовати ако се овог пролећа, у мају, одржи конвенција у Новом Саду, па у августу београдски „Дани Толкинове фантазије“...
- По природи сам ваљда перфекциониста, па и најмањи детаљ израђујем сам. На пример, да бих добио ефекат рустичности на костиму обилазим улице кад је у Манхајму и околини дан за избацивање старог намештаја, нађем неку стару кожну фотељу, однесем је у радионицу, скалпером исечем онај испуцали, по изгледу најтрошнији део који се савршено уклапа у измаштану епоху - уме о техници израде готово па сензационалних костима сатима да прича овај млади креативни човек.
У протеклих петнаестак година готово да нема ни једне косплеј конвенције у Немачкој на којој није победио, па не чуди да је две године био и председник немачког „Фелошипа“ , клуба који окупља све косплеј љубитеље Толкинових и иних фантастичних сага. Каже, није имао ту срећу да сретне и самог Питера Џексона, режисера „Прстена“ и „Хобита“, али му је зато било далеко веће задовољство да седи у истом жирију у којем је био и Ричард Тејлор, директор новозеландског дизајн студија који је за Џексонове трилогије радио костиме.
Како је рођени Осијечанин, а стицајем не тако срећних околности натурализовани Сомборац упоран, могао би ускоро и Тејлору да „дише за врат“.
- Ма, не, то је ипак претерано... - смеје се Сале док га малтретирамо да нам појасни све аспекте рада са једним од најчувенијих немачких глумаца Томијем Крапвајсом на костиму бога Тора у првом немачком остварењу епске фантастике „Мара - носитељка ватре“, на чијој се премијери појавио, како другачије него као „крволочни“ Викинг.
Али ко зна, живот и у збиљи плете фантастичне приче, па ако Сале и не „добаци“ до Тејлорове славе, није сигурно да то неће урадити 13-то годишњи Бојан, који не само да оцу помаже и костимиран походи конвенције, већ је последњи yепарац потрошио не би ли купио основе и материјал за десетак нерф-пушака које преко интернета већ продаје љубитељима косплеја.
Милић Миљеновић
