НАУКА ПОТВРДИЛА: Пас може да нањуши Паркинсонову болест пре него лекар – Бампер и Пинат погађају у 80 одсто случајева
Пси стално њушкају и то понекад раде интензивно у дому у коме живе, не само кад изађу напоље у природу, где су мириси бројнији и јачи.
Дешава се да пас обрати посебну пажњу на неке људе и њихове мирисне „манифестације”, и у већини случајева испоставило се да осећа више од мириса. Пси су у стању да нањуше поједине болести, а нова студија открива да наши четвороношци могу да осете Паркинсонову болест.
Дијагностичари Бампер и Пинат
Истраживање научника са Универзитета у Манчестеру и Универзитета у Бристолу показује да пси могу да открију болест само њушењем брисева коже узетих са леђа или врата болесних људи. У студији су учествовала два кућна пса, златни ретривер Бампер и лабрадор Пинат (Кикирики) који су дресирани да разликују узорке људи са Паркинсоновом болешћу и оних без ње.
Они нису само погађали оболеле, већ су тачно идентификовали Паркинсонову болест у око 80 одсто случајева. Што је још импресивније, били су у праву у вези са „здравим” узорцима у скоро 98 процената.
Др Клер Гест, суоснивачица организације Medical Detection Dogs (организације која је помогла у обуци Бампера и Кикирикија), рекла је да су резултати охрабрујући, додајући да је „правовремена дијагноза кључна када је у питању успоравање прогресије Паркинсонове болести, а пси су у стању да открију болест годинама пре него него што симптоми постану очигледни.“
Пси могу да намиришу одређене врсте рака, открију пад шећера у крви код дијабетичара, да предвиде епилептичне нападе, па чак и да идентификују COVID-19. Али откривање Паркинсонове болести увек је било тешко, јер се она често дијагностикује прекасно и не постоји јединствени тест за њу. Тренутно се лекари ослањају на уочавање симптома попут тремора и укочености који се обично не појављују док болест није увелико узнапредовала, пише Petguide.
Како пас намирише да је неко оболео од Паркинсонове болести? Људи са Паркинсоновом болешћу вероватно производе другачију мешавину природних уља на својој кожи (себум) која ослобађају једињења другачијег мириса. Истраживачи су прикупили узорке тако што су људима стављали газу преко ноћи или би им обрисали потиљак, а потом давали псима да омиришу.
Потрага за једињењем које „мирише”
Др Никол Руни са Универзитета у Бристолу, која је водила истраживање, каже да ови резултати показују да постоји јасан профил мириса повезан са болешћу и да су сви учесници у студији били импресионирани доследношћу паса. У њиховом начину откривања Паркинсконове болести постоји „нешто” што би могло да промени начин на који приступамо раном дијагностиковању овог обољења.
Замислите будућност у којој псећи нос постаје обавезан део рутинских прегледа, посебно за људе са високим ризиком оболевања од одређених болести. Истраживачи се надају да ће на крају тачно идентификовати која једињења пси њуше како би лабораторије могле да креирају вештачке сензоре који би функционисали подједнако добро.
За сада треба осећати страхопоштовање према ономе што пси могу да ураде. Они нису само наши другари у шетњи или сенке које краду храну из кухиње: они су способни су да нам помогну на начине које тек почињемо да разумемо.
Зато следећи пут, кад пас не жели да престане да вас њушка, застаните пре него што га одгурнете: можда он већ зна нешто што тек треба да сазнате.