ОГРОМНА АНOМАЛИЈА БРИНЕ НАСУ Откуд удубљење у Земљином магнетном пољу?
НАСА већ годинама прати необичну аномалију у Земљином магнетном пољу - огромно подручје слабијег магнетског интензитета које се протеже небом између Јужне Америке и југозападне Африке.
Овај растући феномен, назван Јужноатлантска аномалија (ЈАА), деценијама интригира и забрињава научнике, а понајвише истраживаче из НАСА-е, чији су сателити и свемирске летелице посебно угрожени, пише Сајенс алерт.
Јужноатлантску аномалију НАСА описује као "удубљење" у Земљином магнетном пољу или својеврсну "рупу у свемиру". Иако углавном не утиче на живот на Земљи, представља озбиљну претњу за орбиталне летелице, укључујући и Међународну свемирску станицу, које пролазе директно кроз њу.
Унутар аномалије, ослабљено магнетно поље не пружа довољну заштиту од високоенергетских фотона са Сунца.
Ти фотони могу да узрокују кратке спојеве и кварове на осетљивој сателитској технологији. Иако су најчешће последице мањи технички проблеми, постоји ризик од значајног губитка података или чак трајног оштећења кључних компоненти.
Због тога су оператери присиљени да рутински искључују системе на летелицама пре уласка у зону аномалије.
Шта узрокује слабљење поља?
Праћење јужноатлантске аномалије помаже НАСА-и да смањи ризике које она може да узрокује, али уедно научницима даје прилику да боље проуче овај сложен природни феномен.
"Магнетно поље Земље заправо је комбинација више различитих извора", објаснио је геофизичар Тери Сабака из а Годард центра НАСЕ. Главни извор тог поља је кретање растопљеног гвожђа у спољњем језгу Земље, попут огромног подземног океана.
Међутим то кретање не ствара уједначено магнетно поље. Научници верују да у томе смета огромна маса густе стене, која се налази око 2.900 километара испод Африке. Та стена, позната као Афричка велика провинција ниске брзине смицања, вероватно ремети стварање магнетног поља и доприноси његовом слабљењу. Уз то, додатни утицај има и нагнутост Земљине магнетне осе.
Иако многе појединости још нису потпуно јасне, научници стално откривају нове информације. Тако је 2016. откривено да се аномалија полако помера, а 2020. су истраживачи открили још занимљивију ствар: чини се да се ЈАА дели у два дела. Сваки од њих има сопствено средиште у којем је магнетно поље најслабије.
Шта то тачно значи за будућност, остаје непознато. Међутим, постоје докази да аномалија није нова појава. Једна студија сугерише да се ради о понављајућем магнетном догађају који утиче на Земљу последњих 11 милиона година. Ако је то тачно, то би могло да значи да ЈАА није претеча потпуног преокрета Земљиних магнетних полова, догађаја који се одвија сваких неколико стотина хиљада година.
Очигледно је да остају бројна питања, али с обзиром на динамику ове огромне магнетске необичности, охрабрујуће је знати да је најмоћнија свемирска агенција на свету помно прати.
"Иако се ЈАА споро креће, пролази кроз промене у морфологији, зато је важно да је наставимо да проматрамо кроз континуиране мисије", рекао је Сабака.
"То нам помаже у изради модела и предвиђања", додао је.