Енгвин је директор Центра за социјалне трауме у Аризони и АЦСТ Интернатионал, а радила је као саветник за Студије зависништва од дроге и алкохола на универзитету Беркли у Калифорнији. Радећи с пацијентима који су имали честа понављања трауматичних догађаја као што су саобраћајне несреће уочила је одређене законитости, али тек када се упознала с методом системских констелација Берта Хелингера (код нас се ова метода зове породични распоред или поредак љубави) коцкице су јој се уклопиле у мозаика.
Да ли бисте нам објаснили шта је за вас траума и како настаје?
"Траума је резултат повреде тела или душе. Ипак, у стварности, ова два стања се често преклапају, јер и психолошки шок и физичка повреда увек имају физиолошку компоненту која доводи до стреса. Траума је и потенцијално колективни феномен који није ограничен на једно, индивидуално и искључиво спознајно искуство. У суштини, траума је одговор на велика и непредвидива животна искуства која доводе до различитих нивоа „прекинутих веза“. То може довести до фрагментације која се очитава као неосетљивост, обамрлост, хиперактивност, дезориентација у времену и простору... Многи трауматизовани појединци, породице и заједнице такође доживљавају дубок осећај отуђења, очаја и подељености у односу на породицу, пријатеље и веће матрице које подржавају људски живот. С друге стране за нас, као људска бића, траума је такорећи неизбежна компонента у еволуцији нас самих, нашег света и моћи великих и мистериозних сила које обликују нашу колективна судбину".
Да ли се трауме поједница разликују од траума породице или друштва?
"Прво правило екологије је да је све међусобно повезано. Тако да се индивидуална, породична и колективна траума преклапају и међусобно повезују на више нивоа што можда није одмах очигледно. Чак и наизглед случајни догађаји се не одвијају у вакууму: многи симптоми се не могу у потпуности разумети без сагледавања појединца као дела много веће целине којој припадају породични односи и историјски контекст. Због ових разлога, илузија је, ако се траума посматра као нешто што се манифестује унутар појединаца. Чак и када се ради с једном особом обухватају се многи међусобно повезани системи који се на крају проширују на област глобалних социјалних проблема као што су сукоб између мушкараца и жена, злостављање деце, зависност, расизам, геноцид, рат, политички немири, глад, миграције, природне катастрофе и епидемије. То сагледавање шире слике помаже не само клијентима, него и нама професионалцима да пронађемо више начина и могућности да се носимо с овим изазовима".
Кроз свој рад дошли сте до закључка да се трауме појединца понављају чак и трансгенерацијски. Да ли нам можете објаснити зашто се тај образац понавља?
"Сада знамо, посредством епигенетике да животне ситуације које су преплављене емоцијама и резултирају неразрешеном траумом могу да се преносе кроз генетске отиске. Иначе епигенетика је наука која проучава промене које се дешавају изван ДНК низа, а преносе се с генерације на генерацију мимо познатих правила наслеђивања. То су знали и древни народи као што су индијански шамани и исецелитељи у Америци. Они су сматрали да поједни догађаји или дела могу да утичу на седам генерација. Истражујући, дошла сам до тога да се трауме понекад догађају и на годишњицу претходних, неразрешених траума. У фолклору и неким изворним традицијама за такве понављајуће мустре се каже да су проклетства".
Да ли бисте нам то објаснили на неком примеру из праксе?
"Дала бих пример погибије једног француског младића који наводи психијатар Шуценбергер. Младић је у Паризу погинуо тако што је отворивши врата од лифта промолио главу да види где је кабина, јер је није било, да би му се потом она сручила на гаву... Пре овог немилог догађаја младић је кренуо од куће у намери да у пекари купи торту с краљевском круном, јер се тог дана у Француској славио празник Света три краља. Обичај је у Француској, да се овај празник прославља у кругу породице сладећи се колачем у који се сакрива круна. Она особа која пронађе круну у свом парчету бива проглашена за краља односно краљицу и добија ту круну… Каснијим истраживањем Шуценбергерова је дознала да је један његов предак гласао да краљ Луј XVI и његова краљица Марија Антоанета оду на гиљотину, а њих је руља звала пекар и пекарева жена..."
Колико су вам системске констелације, односно метода Берта Хелингера, помогле да дубље разумете своје пацијенте?
"Када сам 1997. године похађала прву радионицу Берта Хелингера у САД, одмах ми је постало јасно да ова метода која ради с информационим пољем, може да се примени и код траума. Временом, сам схватила да су многи од проблема које сам видела као индивидуалне, заправо повезни са породицом и осталим већим системима, а некад се протежу кроз више генерација. Важно је назначити да, иако се рад Берта Хелингера првобитно фокусирао на породицу, он је после 2000. године већ почео да примењује своју методу на веће системе. Тај рад је постао познат као „Системске констелације” (код нас као породични распоред или поредак љубави)".
Шта је то информационо односно морфичко поље и како оно делује?
"Према америчком биологу и истраживачу Руперту Шелдрејку морфичко поље је невидљиво енергетско поље које нас окружује и које носи одређене информације. Наша је свест је повезана с морфичким пољима с којима дели информације. Ових поља има безброј, а сваки појединац, јединка или било који облик живота може бити део више морфичких поља и тако доприносити колективном пољу у којем се налази. Иако су морфичка и информациона поља повезана, она нису једно те исто. Према овој теорији, наши гени који путују кроз време служе и као примаоци и као преносиоци наслеђених информација. Теорија о постојању глобалног информационог поља заснива се на томе, да све постојеће на нашој планети има своје сопствено енергетско поље и њему одговарајуће зрачење. Ово зрачење носи информацију о својствима власника и о томе шта се с њим догодило…"
Како се оваква знања могу користити у системским констелацијама?
"Када људи који представљају систем закораче у ово невидљиво поље, они добијају приступ информацијама о животима, везама и осећањима које они представљају. Претходно скривена динамика која утиче на систем постаје видљива кроз понашање учесника и често могу да се уоче покидане везе и дисфункционална заплетања, која обухватају не само нашу него чак више генерација. Професор Шелдрејк такође сматра да информационо поље може да постоји одвојено од тела и да места такође имају памћење које песници и писци величају као гениус лоци односно као дух места".
Да ли места која су била поприште великих битака или патњи (као што су логори у II светском рату) такође памте?
"Према мом искуству, места великих патњи, нерешених траума и изненадних смрти попут попришта битака, концентрационих логора, соба за мучење, погрома, нуклеарних несрећа, убитачних цунамија, поплава, лавина, клизишта, неконтролисаних пожари, спаљивања вештица и јеретика, масивних гробница и чак неких гробља, носе тај дух места и њих могу осетити они који су осетљиви на такве догађаје. Руперт Шелдрејк ова места назива црним тачкама. Аустралијски Абориџини верују да свака свесна активност или процес који се одвија на одређеној локацији оставља за собом вибрацију у земљи. Ова схватања су такође приказана у литератури, позоришту, филму и усменом предању, као уклета или запоседнута места. Ова места су табу у домородачким традицијама, често због страха од осветољубивих духова".
На овим просторима (Балкана) се пуно ратовало и било је много унесрећених породица. Чини ми се да нема породице у којој неко није страдао. Како разрешити тај конфликт да се више не би понављао не само на личном нивоу, него и на друштвеном?
"У регијама које су током историје биле често поприште сукоба, као што је Балкан, исцељење можемо почети ослобађајући се идеје да су једино војници ти који ратују. Свако, без обзира на пол, године или систем веровања учествује кроз улогу жртве или злочинца. Исто тако, битно је схватити да жртве једне групе могу видети супарничку групу као злочинце, док та група може осећати да су они ти који су жртве и да морају да се освете. Ово само може подстаћи нови циклус насиља. Перцепција о томе ко је жртва, а ко злочинац се може мењати кроз време. Трауме се понављају када је истина сакривена и када се поричу злочини против човечанства, када жртве нису признате, нити им је одана почаст, и када они који су одговорни не осећају никакву грижу савести".
Шта се тада дешава?
"Задатак исцељења се тад преноси на следеће генерације. Исцељење захтева време и стрпљење, откривање истине, признавање жртава и њихових патњи, давање прилике злочинцима или њиховим представницима да се покају, а понекад и обештећење. На колективном нивоу дан или дани оплакивања, ритуали исцелења и церемоније које обухватају целу заједницу или нацију требали би бити неопходни".
Траума може бити последица неког догађаја из далеке прошлости, који се догодио неком претку, а ми не знамо за њега, јер је он породична тајна. На који начин се тада исцељује траума?
"Сам догађај по себи не изазива трауму. Она је резултат нашег одговора, наиме, свима је познато да неки догађаји могу изазвати трауматичан одговор код неких људи, док код других не. Када имамо проблем с неком породичном тајном и или имамо оскудне или непоуздане информације, тада нам у раду много може помоћи информационо поље. Терапеут је обучен да схвати шта му то поље говори. Понекад, информационо поље нам може дати битне назнаке о информацијама које нам недостају кроз синхроницитете, случајности и снове".
Марина Јабланов Стојановић
