Студирали у Србији и остали везани за нашу земљу

ПЕКИНГ: Џао Пенг, новинар Кинеског међународног радија, некадашњи студент Филолошког факултета у Београду и дописник из нашег главног града неповратно је, каже, везан за Србију.
k
Фото: Tanjug

Џао Пенг, који има и српско име Милош, био је домаћин групи српских новинара у Пекингу, заједно са колегом Фу Јихенгом, такође некадашњим београдским студентом, каже да би волео бар још једном да буде дописник из Србије, да би волео и да му деца расту у Србији, да "открију ту лепу земљу за коју сам остао и емотивно и професионално везан, да упознају менталитет људи који су мени постали тако блиски".

Прича, уз осмех, да је српско име добио у Београду, по чувеном српском јунаку Милошу Обилићу, а Фу Јингу су наденули име Стеван, по Синђелићу, додаје уз осмех.

Прва сазнања о Србији и тадашњој СР Југославији Џао је стекао преко фудбала:

Имао сам 16 година када је ваша репрезентација играла на Светском првенству у Француској, 1998. године и био сам задивљен игром великих мајстора Предрага Мијатовића, Саве Милошевића, Пиксија. У нашој лиги већ су били ваши велики тренери Слободан Сантрач и Илија Петковић, набраја имена фудбалских величина, на наше чуђење.

Нажалост, каже, наредне године НАТО је бомбардовао СР Југославију и Србију и у тим трагичним догађајима погинуло је и троје кинеских новинара.

Овде у Пекингу много се извештавало о томе. То је оставило веома јак утисак на мене. Када ми је са 18 година постављен избор - да могу да студирам арапски, пољски или српски - нисам имао дилеме, објашњава он.

У Пекингу је, каже, студирао српски језик и књижевност од 2000. до 2002. године, а онда је трећу годину факултета, кроз размену студената између Србије и Кине, завршио на Филолошком факултету Универзитета у Београду.

После сам се запослио у Кинеском међународном радију, редакцији на српском језику. Од тада је мој посао чврсто везан за Србију, бившу Југославију и Западни Балкан. Трудио сам се и као студент и као запослени, да будем међу најбољима, оно чему сам тежио и што је за мене била част, догодило ми се 2013. године, када сам постао дописник из Београда и тамо радио 2,5 године", испричао је Милош за Танјуг, у Пекингу.

Он се присећа да је, без обзира на две године студирања у Кини, у Београд дошао са скромним знањем српског и да му је велики проблем била комуникација са људима. Зато се, у почетку, у Студентском дому "Рифат Бурџевић" где је становао највише дружио са осталим страним студентима из Азије - Јапана и Кореје.

Морам да признам да нисам баш редовно ишао на предавања у Београду. Учио сам на улицама, у дружењу са другим људима и постепено побољшавао своју комуникацију на српском. Тада сам могао да заиста осетим емоције људи у Србији према нама из Кине. Управо то и доживљавам као сличност између кинеског и српског народа. Ми смо љубазни, као и ви, прича Милош уз осмех.

После десет година новинарског рада у Кини, вратио се у Београд, као дописник Кинеског међународног радија:
Није ме бринуо посао. Знао сам да већ добро познајем земљу, друштво, људе. Уживао сам и у животу и на послу, каже Милош.

Милош истиче да људи у Кини сада све више знају о Србији, због све већег обима сарадње две земље.

Међу младима сви знају за Новака Ђоковића, а међу старијима је то чувени Валтер, односно Бата Живојиновић. Њега се још сећају и мој деда, отац, стриц, цела фамилија. Тако и сви млади данас, чак и ако не прате спорт, знају за Новака Ђоковића, а они који су упућени знају и да је Србија успешна у кошарци, одбојци, ватерполу... Захваљујући мени, макар моји пријатељи, ближњи и они који раде са мном, упознали су се са Србијом и желе да сазнају шта је Србија, какав је живот тамо, какви су обичаји и култура. Укинуте су визе и све више Кинеза иде у Србију туристички, чак и један мој пријатељ се бави тиме. То су минијатуре, али које могу на неки начин и да прикажу целокупну слику, закључује Џао Пенг (Милош).

Фу Јихенг, звани Стеван, такође ради у Кинеском међународном радију, у редакцији на српском језику, а у Београду је студирао 2012. године. О Србији је слушао од оца који, према његовим речима, много воли филмове из Србије и бивше Југославије, а највише, наравно, "Валтер брани Сарајево" и "Мост", у којима је главне улоге тумачио Велимир Бата Живојиновић.

Људи у Србији су веома гостољубиви, дружио сам се са Србима и са студентима из иностранства. Живот у Србији је опуштенији и било ми је много лакше него прве две године студирања у Пекингу. У Београду нисмо имали много часова и могао сам да разговарам са људима на српском, што је одлицно за увежбавање језика, прича Стеван.

Каже и да је током боравка у Србији пуно путовао.

Одлазио сам у Нови Сад, Суботицу, Чачак, на Копаоник. Србија је веома лепа, а Срби су се радо дружили са мном, имам и сад много пријатеља у Београду. У Србији људи више воле да се виђају напољу, није као у Кини, где углавном комуницирамо преко интернета. У Србији ми се свидело то што се људи пуно друже и разговарају, каже Стеван.

Када се 2013. вратио у Кину и завршио још једну годину студирања, каже, желео је да ради нешто што је у вези са српским језиком, али није желео дато буде у Министарству спољних послова.

То је посао који захтева једну врсту строгости у понашању, а ја сам мало слободнијег духа. Тако сам одлучио да се опробам у Кинеском међународном радију, програму на српском. Ишао сам на праксу два месеца, положио испит и почео да радим као новинар, пишем о Кини, на српском језику, прича уз стални осмех Стеван.

Новинарство му се, каже, много допало, одговора његовој природи. Омогућило му је, прича, да путује по свету и Кини, да се дружи с људима, да открије и пренесе многе занимљиве приче.

Волим овај посао. Често сам у контакту са Србима, будем домаћин делегацијама из ваше земље, преводиим, преузмем улогу водича. То ми много значи. Мој посао ми омогућава да останем у контакту са Србима, Србијом и српским језиком. Желим да дођем у Србију бар још једном, али не да радим, него туристички, да уживам и дружим се са пријатељима. Сад је лакше, не треба нам виза, дели своје жеље са нама Фу Јихенг, односно Стеван.

EUR/RSD 117.1776
Најновије вести