Задржала га пандемија па одлучио да остане у Новом Саду

Када је Сергеј Иљич Когаљ из Санкт Петербурга крајем фебруара допутовао у Нови Сад да посети пријатеља, џудисту Горана Милановића, није ни помислио да би та посета могла из корена да му промени живот и да ће остати да живи и ради у Српској Атини.
1
Фото: Dnevnik.rs

- Прво ме је задржала пандемија јер док сам био у посети уведено је ванредно стање и затворили су границе  – прича четрдесетогодишњи Рус, који је у међувремену у Натошевићевој улици, у центру града купио кућу, где ће живети са породицом - супругом и два сина.

Разговарамо у дворишту куће, дубоко заклоњени од знатижељних погледа с улице. Каже да је код Горана Милановића долазио и раније, упознали су се на једном џудо турниру у Санкт Петербургу, пошто је и он сам био џудиста. У Нови Сад је почео долазити пре више од пола године, упознао је људе и почео је да учи српски. Доста добро га је и савладао, али у његовом говору је и даље доминантан руски нагласак и понеке речи кад се не сети како се кажу на српском, замењује руским речима што делује веома симпатично.   

- Нови Сад ми се допада од самог почетка - каже. - Леп је град са лепим грађевинама, само су новосадске улице у односу на санктпетербуршке уске. У граду из којег долазим путеви су дупло шири. Али зато Нови Сад има одличну климу и добре људе. Отворенији су од Руса и имају мекше срце. Руси су оштрији, иду из крајности у крајност, код њих углавном не постоји златна средина као код Срба. У Новом Саду се нуди

и предивно воће и поврће, зрело, здраво и сочно. У Санкт Петербургу често пада киша, хладно је. Воће и поврће нам стиже из увоза у полузрелом стању, немају ни укуса, ни мириса. То су неки од главних мотива због којих сам одлучио да останем у Новом Саду.

Прича да често обилази војвођанска мес­та. Посебно га привлаче села у којима се узгајају јагањци. То га подсећа на села у Узбекистану, земљи Централне Азије која је некада била део великог и моћног Персијског царства. Одрастао је у једном селу у Узбекистану, где је његов деда био мајстор акупунктуре, начина лечења које се спомиње још у старој Кини око 2800. године пре нове ере. Хуанг Ти, Жути цар је био први аутор најстаријег медицинског дела на свету, књиге „Неи Ћинг“, која је преписана и стигла до наших дана.    

- Деда је окупио петоро дечака из села међу којима сам био и ја и учио нас је древном кинеском начину лечења бола у леђима и екстремитетима иглама - прича Сергеј Когаљ. - Нимало ми се то није допало. Више сам био расположен да гањам лопту на ливади него да се бавим којекаквим иглама. Али, деда је био строг. Узео би штап и удри по ле­ђи­ма. Морало се слу­шати. Данашња деца имају велику слободу

и васпитавају се без батина. То је друга крајност, ја имам дру­­гачије методе... Се­ћам се после распада некадашњег ШСР-а,  у чијем саставу је био и Узбекистан, до осамостаљења 1991. била је велика економска криза и нисмо могли да набавимо игле за акупунктуру. Али, деда је био сналажљив човек. Наредио је да скидамо жице с точкова бицикла и од тога да направимо игле, које смо после обликовања стерилисали на пламену свећа, затим у алкохолу и тако их употребљавали.

Тако је Сергеј Иљич Когаљ од деде, уз помоћ “штапа и канапа” научио вештине акупунктуре. Касније по жељи родитеља завршио је медицински факултет. У Санкт Петербургу има ординацију за акупунктуру, његови пацијенти су пре свега спортисти и људи који много стоје, попут фризера, али како напомиње у Русији све више жена долази на акупунктуру. Више их је него мушкараца. Намерава и у Новом Саду да се бави акупунктуром, јер како каже, запазио је да многи имају проблема због болова у леђима и екстремитетима.

Ержебет Марјанов    

EUR/RSD 117.1776
Најновије вести