Каже да постоје ранораниоци и ноћобдије, или људи сове и људи шеве.
Неким људима одговара ритам да током ноћи остану будни, када су најмирнији, када немају притисак околине и могу да дођу до својих креативних потенцијала. То су људи који имају проблема са стресним ситуацијама, који су по статистикама веома напети, узнемирени, пате од депресивних поремећаја, објашњава професор.
Како каже, ми смо нација која воли рано да устаје, то су људи који су зихераши и воле све да заврше на време, па су мање стресно оптерећени.
За организам је здравије устати рано, јер људи који не спавају током ноћи имају повећано лучење кортизола, хормона који нас раздражује. Ноћобдије су оптерећене психосоматским болестима, али се више друже, више су промискуитетне, бар тако кажу статистике, наводи професор Дилигенски.
Истиче да је генетика битна, па тако постоји синдром касног одласка у кревет, али се све то може прилагодити радном времену. Што сте старији мање спавате. Минимум сна је око пет сати. Људи који имају хипертензију и дијабетес теже могу да заспе. Депресивни људи лако заспе, али се често буде.
Потребно је да сан има РЕМ фазе које нас одмарају, а снови могу бити и архетипски и у наставцима. Сневање почиње после поноћи, траје кратко, десетак минута. Са годинама нам је потребан све већи мир, а то је условљено и генетском основом, рекао је проф. др Владимир Дилигенски.
Дневник/РТС
