ПУТУЈЕТЕ СА ПСОМ? Ово морате да знате пре поласка

Било да путујете аутомобилом, возом или планирате да ноћите ван дома, важно је да пас буде емоционално и физички припремљен на оно што га чека. Путовање не би смело да буде извор нелагодности већ искуство које пас може повезати са сигурношћу, смиреношћу и присуством власника. Kако то постићи – почиње од пажљиве припреме и правилног разумевања знакова анксиозности, наводи петДМ.

Kако препознати стрес код пса

Стрес код паса није увек очигледан и често се испољава кроз суптилне промене у понашању животиње. За разлику од страха, који се јавља као тренутна и јасна реакција на конкретан подражај, стрес је нагомилано психофизичко стање које може бити последица дужег излагања непријатним ситуацијама или мањка контроле над окружењем.

Пас под стресом дахће иако није вруће, непрестано лиже њушку, зева без разлога, избегава контакт очима, повлачи се у ћошак или постаје необично тих. Други пси пак реагују хиперактивно – стално ходају, цвиле, лају, покушавају да побегну. Неки пси се чешу, тресу или показују тзв. преусмерено понашање, као што је грицкање повоца, шапе или предмета у околини.

Страх и стрес - разлике

Разлика између стреса и страха је у трајању и интензитету. Страх је краткотрајан и везан за јасно препознатљив извор – наглу буку, изненадно кочење, непознатог пса. Kада тај извор нестане, пас се обично брзо умири. Стрес, међутим, остаје присутан дуго након што подражај прође и често се појављује у таласима, када се пас поново изложи сличним условима. Због тога пас који је имао једно непријатно искуство током путовања може касније показивати отпор према уласку у ауто, чак и пре него што путовање почне.

Важно је знати да пас не преувеличава своју нелагодност. Пси не глуме ни не драматизују – ако показују знакове стреса, то значи да се њихов организам бори са ситуацијом коју не разуме или не може да контролише. Занемаривање ових знакова не само да погоршава њихову емоционалну стабилност, већ може довести и до физичких последица, попут поремећаја варења, слабљења имунитета или појаве компулсивних понашања.

Зато је задатак сваког одговорног власника да научи да препознаје стрес код свог пса, да га не поистовећује са непослушношћу и да пружи свом љубимцу сигурност, време и разумевање како би путовање – и живот уопште – било искуство слободно од непотребног притиска.

Транспортер као зона сигурности

Један од кључних корака јесте стварање позитивне асоцијације на транспортер. За мање и средње расе транспортер није само питање физичке безбедности већ и емоционалне сигурности. Он може постати сигурна зона ако се на време уведе у свакодневни живот пса. Поставите транспортер у део простора у којем се пас већ осећа сигурно. Оставите врата отворена, поставите познату простирку која носи мирис дома, дискретно распоредите посластице и омогућите псу да самостално истражује. У транспортер можете додати и омиљену играчку, а касније и дуготрајне жвакалице које ће пас радо грицкати док се врата постепено затварају. Овако постепено и ненаметљиво навикавање ствара у псу осећај контроле и предвидивости, чиме се смањује стресна реакција.

Прве вожње као вежба поверења

Након што пас прихвати транспортер као сигурно место, следи вежбање краћих путовања. Пожељно је да се те пробне вожње обављају у мирнијем делу дана, без журбе, уз присуство познатог гласа и уз додатак укусне посластице. Отварање прозора може унети стимулативне мирисе и свежину, али уколико пас показује нелагодност на ветар или буку, бољи избор може бити тиха вожња уз укључену климу. Неки пси уживају у посматрању света кроз прозор, док другима управо ти визуелни импулси појачавају напетост. У тим случајевима препоручује се да транспортер буде окренут напред, са делимично прекривеним погледом, али уз неометан доток свежег ваздуха.

Природне методе умиривања

За псе код којих ове методе нису довољне, додатно олакшање могу пружити природне технике умиривања. Благи стимуланси из окружења, попут нежне музике, нарочито класичне и одређених ритмова који имају опуштајуће ефекте, могу позитивно деловати на понашање пса. Неки пси реагују повољно и на аудио-књиге, јер им људски глас пружа осећај блискости. Ароматерапија такође може имати ефекта, али се мора користити обазриво. Одређени мириси, попут лаванде, делују умирујуће, али их никада не треба наносити директно на пса. Уместо тога, неколико натопљених туфера у затвореној кесици може се понети са собом и отворити у аутомобилу, тако да се мирис постепено распрши у ваздуху.

Паузе као ритуал опуштања

Без обзира на дужину пута, редовне паузе су неопходне. Пси, баш као и људи, имају потребу да се протегне, обаве нужду и попију воду. Паузе на свака два сата помажу и у разбијању монотоније и у превенцији мучнине. Ако је ваш пас склон кинетози, консултација с ветеринаром је неизоставна. Постоје безбедни лекови који могу помоћи у контроли мучнине, а у случајевима изражене анксиозности, могуће је размотрити и опцију благих средстава за смирење која прописује искључиво ветеринар. Никако се не препоручује самоиницијативно давање лекова, нити ослањање на интернет савете, јер оно што помаже једном псу може другом нашкодити.

Kада путовање није прави избор

Ако пас и поред свих припрема и олакшица показује јасне знакове панике – одбијање хране, појачано дахтање, дрхтавицу, цвиљење или покушаје бекства – можда није спреман за путовања. У тим случајевима треба размотрити могућност да пас остане код куће под бригом особе од поверења. Путовање не сме бити извор трауме. Најлепше успомене са пута настају онда када су сви учесници – и људи и пси – спокојни и опуштени.