Александар ЂУРЂЕВ, председник Српске лиге
ПРАВИЛА ДИКТИРА ОНАЈ КОЈИ ЗНА ШТА ХОЋЕ: ТРАМПОВ АДУТ, ПУТИНОВА ЧВРСТА РУКА
Трампов „ултиматум“, који је доминирао светским насловима претходне недеље, јасно је разоткрио основне карактеристике његовог председништва у првој половини мандата: неизвесност, импровизацију и очајничку жељу да избегне тешке одлуке.
У срцу свега — руска офанзива, украјинска криза и једна велика империја у опадању која више нема ни злато, ни армију, ни савезнике какве је имала пре 80 година. Америка више није на Јалти — и то се види.
Симболика је моћна: Путин почетком септембра иде у Пекинг, на прославу 80. годишњице победе над Јапаном и краја Другог светског рата. Гласине говоре да би му се и Трамп могао придружити — са надом да понови геополитичке састанке с краја Другог светског рата, као што су Јалта и Потсдам. Али ово више није та Америка: нема два милиона војника у Европи, нема златну подлогу долара, нема ауторитет. Остали су само царински ратови, празне претње и савезници који више верују у социјалну заштиту него у милитаризацију и мобилизацију.
Трамп хоће договор — али нема чиме да тргује.
Покушаји Вашингтона да Москви понуди „део колача“ у замену за повлачење из Украјине личе на касни ултиматум — без садржаја. Русија, на челу с Путиновим тимом, показала је не само дипломатску стрпљивост већ и апсолутну вољу да оконча кризу по сопственим условима. Нема више говора о „корејским сценаријима“, замрзнутим конфликтима и полурешењима. Москва игра дугу игру, и та игра је — рат исцрпљивања и територијалне одлучности. Руски ваљак руши западне илузије.
Док се на Западу прогнозирао стратешки застој, позициони рат, па чак и пад офанзивног замаха, руска армија је методично и неумољиво напредовала. Тај темпо — и политички и војни — натерао је Белу кућу у панику. Изостанак резултата Кијева на фронту, упоредо са унутрашњом потрошњом подршке за рат у САД и Европи, оставио је Трампа без адута. Само празне претње и покушаји дипломатског „бартерисања“ са Москвом, која не показује ни трунку нервозе. Да ли Пекинг постаје нова Јалта?
Уз долазак Путина у Кину и гласине о Трамповом могућем присуству, поставља се питање: да ли смо на прагу нове поделе света? И ако јесмо, да ли САД уопште имају довољно утицаја да равноправно седе за столом? Трамп би желео да се договара, али није више у позицији да диктира. У најбољем случају — може тражити уступке. У најгорем — биће приморан да глуми да ништа није ни хтео. Порука из Москве: нема више играња.
Русија је, по ко зна који пут, поручила да је спремна на разговоре, али без уцене и без капитулације. Сценарији са замрзнутим фронтом, подељеном територијом или међународном „надзором“ више нису реалност. Москва сада има иницијативу — на терену, у дипломатији и у историјском наративу.
Свет се мења, али правила диктирају они који знају шта хоће.
А Трамп? Он још увек тражи своју Јалту. Само што се столице већ распоређују — у Пекингу.