СЕСТРЕ УНА И ИВА ЈЕДИНИ СУ ЂАЦИ СВОЈЕ ШКОЛЕ Учитељица путује 32 километра до овог села (ФОТО)

Број стално настањених становника, рекло би се да најбоље осликава живот у овом селу, које се слободно може назвати последњом станицом у Србији. Ипак, захваљући двема девојчицама, рођеним сестрама, сеоска школа која носи назив "Ђаци пешаци" је оживела.

Она није радила пуних 10 година а онда је прошле године своја врата поново отворила, због девојчице Уне Радић која је пошла у први разред. Ове године јој се придружила и сестра Ива, која је кренула у предшколско.

С обзиром на то да је стара школска зграда у лошем стању и није безбедна за похађање наставе, локална самоуправа је преуредила простор некадашње продавнице, који је у власништву општине и који се сада користи као учионица.

- Отварање школе за мене и моју децу је од непроцењиве важности, јер заиста не бисмо могли да путујемо свакодневно до Бродарева. Лети и некако, али зими би било баш тешко због снега и леда на путу. Стварно смо пресрећне што су нам у сусрет изашли и локална самоуправа и директор школе, казала је за РИНУ Милена Вранић мајка ове две девојчице.

Према њеним речима додатно олакшање за њихов останак и опстанак у овим суровим пределима је и чињеница да је она у том издвојеном одељењу запослена као помоћна радница, а с обзиром на то да је самохрана мајка, тај приход им је велика помоћ.

- Ја сам ту да наложим ватру, очистим и припремим све што је потребно за нормално одржавање наставе, прича Милена.

Девојчице Уна, која је други разред и Ива која је предшколац, задовољне су школским простором и учитељицом, која им је у исто време, како кажу и другарица.

- Свиђа ми се и школа и учитељица и то што сад сека иде са мном у школу, али волела бих да има још деце да се дружимо и да се играмо, каже Уна.

Њена млађа сестра Ива такође је срећна што није сама у школи, али већ размишља о томе шта ће бити кад сека пође у пети разред.

- Сад смо само сека и ја, а кад она пође у пети разред бићу само ја у овој школи.

Учитељица Јела Аничић такође је пореклом из овог села и одлично разуме све проблеме ових девојчица али се труди да им пренсе знање баш онако како то раде и у већим градским школама.

- Ја свакодневно путујем више од 35 километара у једном правцу да бих дошла на посао, и није увек лако, поготову зими, али што се плана и програма тиче он је испуњен у потпуности и ту нема разлике између наставног процеса у граду или некој већој сеоској школи”, истакла је учитељица Јела.

Недостатак путне инфраструктуре највећи је проблем мештанима Горњих Страњана, па ће највероватније због тога ове две девојчице, њихова мама и учитељица, након завршетка четвртог разреда ипак морати да се преселе у Бродарево или Пријепоље, а школа ће опет затворити своја врата.

- Колико год ја волела да останемо овде, морамо сићи у град због њиховог даљег школовања и ако се нешто битно не промени у вези пута, нама овде нема опстанка, истиче Милена.

Услови живота у овом планинском селу на самој граници са Црном Гором одувек су били сурови, дуге, снежне и хладне зиме, лоша путна инфраструктура и немогућност школовања деце после четвртог разреда, условљавали су константан одлив становништа из Горњих Страњана.

- Нажалост као и већина планинских села у општини Пријепоље и Горњи Страњани су доживели депопулизацију, која је била најуочљивија деведесетих година прошлог века, а изузетно много људи се одавде иселило после бомбардовања 1999. Нажалост, у овом селу за разлику од неких других, нема повратника, нема млађих брачних парова који ће овде да оснују породицу и остану, али ако неко то буде желео, општина ће помоћи како то буде њима највише одговарало, кроз субвенције у пољопривреди, туризму и на сваки други начин би им изашли у сусрет, казао је председник опшине Пријепоље Драго Попадић.

Да је путна инфраструктура „најболнија тачка” Горњих Страњана свестан је и председник општине Драго Попадић. Он је истакао да упркос томе што се ово село налази подно самог врха Јадовника, на висини од преко 1100 метара надморске висине, локална самоуправа у складу са својим могућностима улаже у путну инфраструктуру у коју се деценијама није уложио ни један једини динар.

- Прошле године смо један део пута санирали, морамо и ове године још један део који је веома критичан, како би сви становници током зимског периода могли да колико – толико функционишу. Санација пута је важна и због тога што је у последњих неколико година приметно да се људи који су одавде, враћају на своја имања, како би их одржавали. Мишљења сам да ће их у наредном периоду бити и више, јер евидентно је да има приличан број Страњанаца који су одавде отишли а који су решени да почну да обрађују своје пољопривредне површине, казао је Попадић.

Он је нагласио да ће локална самоуправа учинити све како би се пут до школе у потпуности асфалтирао, јер желе да очувају ово село живим. Пут отвара могућност евентуалном повратку људи у ово село које има огромне туристичке потенцијале.

РИНА