МИЛИЦА ТОМИЋ – ЖЕНА КОЈА ЈЕ ПРОМЕНИЛА (СТАТУС) ЖЕНЕ Казивала је оно што се већ морало казати

Међутим, Милица није остала упамћена само по томе, већ је постала симбол борбе за еманципацију жене с краја 19. и почетка 20. века.

Рођена од оца Светозара Милетића и мајке Анке, Милица је од самог старта имала предиспозицију да ствара чуда. Колико од тинејџерских дана водила је рачуна о очевој преписци и политичким пословима, те је још тада, са непуних 16 година, постала његова сарадница. Како се наводи у књизи „Жене у парламентарном животу Војводине” (Покрајински заштитник грађана, 2022), Светозар Милетић је свуда Милицу водио са собом, те је она добро била упућена у његове послове и размишљања. 

Тако је, када су Милетића затворили по други пут (1876-1879), Милица имала непуних 20 година, а своје политичке ставове износила је у јавност у очевом политичком листу „Застава” – „писане новим оштрим стилом, како жене у оно време нису писале”. Стога је и израсла у особу реалних гледања, политички зрелу и самосталну. О њеној упорности и непоколебљивости говори и чињеница да је имала састанак са Фрањом Јсифом, што је допринело пуштању њеног оца из затвора.

На њен живот пресудно су утицале две личности: отац, који је био вођа Српске народне слободоумне странке, покретач и уредник листа „Застава”, као и муж Јаша Томић, српски публициста, политичар и писац.

Милица се удала за Јашу 25. октобра 1885. године, чиме је добила још једну мушку потпору, чак до те мере да је Јаша упуцао Мишу Димитријевића, бранећи компромитовано име своје супруге. Због тога бива осуђен на доживотну, па на 15-годишњу робију, али на крају ипак одслужује шест година робије и пет година без грађанских права.

Ова храбра Новосађанка посвећено је радила на организацији и просвећивању жена. Тако је 1881. године ангажована у раду „Добротворне задруге Српкиња Новосаткиња”, док 1905. игра кључну улогу у оснивању „Посела Српкиња”, да би пет година касније из тога основала Српску женску читаоницу „Посестрима” која је имала културно-просветну улогу, али се бавила и национално-политичким радом, оснивајући и фонд који је био намењен трошковима лечења и сахрањивања сиромашних чланица.

Не треба заборавити ни први значајнији новинарски допринос у Војводини намењен превасходно женама, а који је покренула управо Милица – реч је о часопису „Жена” који је основан 1911. године, а штампао се у електричној штампарији др Светозара Милетића и коштао једну круну, односно један динар. Излазио је једном месечно с главним циљем – равноправност полова. „Жена” је излазила до 1922. године, с прекидима за време Првог светског рата, с тим да је Милица уређивала и истоимени календар.

„Жена ће бити савремена, модерна и казиваће оно што треба казивати и оно што се већ мора казати...”, реченица је којом је почела уводник у првом броју „Жене”. Наиме, „Жена” је у то време била једини новосадски женски часопис са савременом тематиком о борби за права жена у свету, њиховом шкловању, постигнућима, али и медицинским и другим саветима. Главна и одговорна уредница – Милица – заговарала је став о еманципацији жена, праву гласа и њиховом политичком ангажовању. Писала је о социјланом положају жене у српском друштву, који је недостојан, о високом морталитету деце, о празноверју, нехигијени, страху од лечења...

Милица Томић остаће запамћена и као неко ко је предлагао да се жене укључе у рад  одбора за исхрану и друштвене реформе, као и да се анализира положај жена у друштву, с тим да тај предлог није прихваћен.

Не треба заборавити ни њену чувену реченицу коју је написала пред Велику скупштину: „Наше женскиње плаћају црквено-школске прирезе у општини, брачни пар свуда се спомиње када је о распорезивању реч, па би тај брачни пар требало да се спомене кад је и о гласању реч.”

Иначе, Милица Томић се школовала у Новом Саду, Пешти и Бечу, а говорила је мађарски, француски, немачки и енглески језик.

Током Првог светског рата била је у изгнанству (у Јегри, Сегедину и Мезетуру) с мужем Јашом, јер су остали без прихода, али су се вратили у Нови Сад 1917. године и изнова кренули с борбом.
Међутим, смрт Јаше Томића 1922. године било је пресудно за њено повлачење из јавног живота, када одлази код брата Славка у Београд који је у том тренутку министар здравља.
Преминула је 24. новембра 1944. године у Београду.

Л. Радловачки

Пројекат „Жене Војводине које су писале историју“ реализује Дневник Војводина Пресс, а суфинасиран је из буџета Министарства информисања и телекоминијација. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.