Колико се скривених вредности налази у ходницима недовољно ишчитаних и наново (не)објављених књига? Наравно, неизбежни политизовани карактер данашњице који за собом вуче баласт неразумевања насталог услед погрешно тумачених историјских појава, обавезује нас да веома опрезно приступамо говору о нашем прелепом, и нажалост, скрајнутом писму.
Захарије Орфелин рођен је 1726. године у сремској вароши Вуковару за чије су име/презиме страни учењаци тврдили да је кованица двају античких речи Орфеја и Лире. Стварао је у доба великих промена које су захватале српски народ у време када су Срби прихватили руско просветитељство, потом барок руско-кијевског духовног круга, да би окренути западу попримили аустријски културни утицај. Исто се десило и са Орфелином који је писао рускословенски очима упртим ка Истоку и временом, преданим радом постајао Европејац, Бечлија. Требало би нам неколико дана само да побројимо области у којима се овај врсни зналац опробао и доказао, од канцеларијских послова, учитељских и уређивачких, књижевно-поетских и бакрорезачко штампарских у уметничком руху сазданих, на ползу народа серпског за свагда.
Поменимо речи јединственог Доситеја Обрадовића који га је од свих јединог истакао а да то Орфелин није доживео - у чувеној реченици: да се име Захарија Орфелина име неће међу родом нашим заборавити се. Уз Јована Рајића дакако. Орфелин је у XVIII столећу својом необичном радиношћу подигао најсјајнији споменик српској ћирилици посветивши читав свој живот краснопису и цртању уметнички обликоване славеносерпске ћирилице. Помињемо га и као становника Новог Сада где је једно време поседовао кућу на свом трновитом путу, културном путу, попут оног Доситејевог, од Темишвара, Новог Сада, Сремских Карловаца, Беча, Венеције, Петровграда... Он је својим плајвазом, како је по немецком називао оловку цртао слово како нико други није у целокупној културној историји Срба. Због тога се данас присећамо његових радова, посебно чувених Калиграфија у којима је сажео сопствена искуства из домена калиграфије.
Изучавајући најчувеније калиграфске приручнике тога времена, Захарија Орфелин је био најбољи учитељ и врхунски художник, уметник невероватног божанског дара. Посвећен гравирању и халкографском штампању књига и „икона на хартији“ од којих се многе чувају и излажу Галерији Матице српске, Орфелин је у својој карловачкој „бакарној типографији“ отиснуо три краснописа. Први је угледао светлост дана 1759. године под насловом Новаја и основателнаја славено-сербскаја Калиграфија; други године 1776. под насловом Новјејшија славенскија Прописи; и трећи године 1778. под насловом Славенскаја и валахијскаја Калиграфија.
Кулминацију калиграфске вештине остварио је Орфелин у великој Калиграфији која је израђена као табле у цртежу 1777. године и која је остала у рукопису до издања нашег познатог историчара уметности, дудогодишњег кустоса Галерије Матице српске, Динка Давидова из 1994. године. И још ваља истаћи да је председник Илирске дворске депутације, гроф Колер, у представци царици Марији Терезији од 17. јула 1777. године, а поводом рукописне Калиграфије назвао Орфелина – Гение. Знаменити бечки дворски бакрорезац Јакоб Шмуцер предложио је Орфелина за члана Царско-краљевске бакрорезачке академије на основу чега га је Марја Терезија наградила са сто дуката у злату. Велики успех је убрзо потом пао под сенку администрације, која је тражила да се оригинал сажме са 48 табли на само 17 како би се задовољили принципи које је поставила централистичка држава за време школских реформи седамдесетих година XVIII века. У рукописној Калиграфији, која није комплетна, Орфелин је предвидео и фигуралну композицију на којој мушки лик у рококо костиму седи за столом и показује правилно седење – положај тела при писању. Раније се сматрало да овај лик представља аутопортрет Захарија Орфелина.
Ко је заправо био овај невероватан човек који је у оскудици умро 1785. године на сајловачком салашу бачког епископа Јосифа Јовановића Шакабенте а касније сахрањен на јовановском гробљу у Новом Саду, које је, сведоци смо, недавно било откопано ради истраживања? Да ли је међу ракама које су тамо отворене био и његов гроб нисмо још сазнали. И нисмо први који упозоравамо на то неопростиво незнање и небригу. Ако ништа друго онда због немерљивог доприноса српској култури – култури српске ћирилице која је захваљујући њему стала у ред највиших калиграфских домета тадашњег ученог света. За почетак бисмо могли отворити странице Орфелинових Калиграфија (и не само њих!) како би пажљиво осмотрили читав организам савршености уметничког краснописања, уобличавања слова. Помислимо и још како би било дивно уврстити ова калиграфска дела настала у сврху некадашње поуке из XVIII столећа, у обавезне школске примерке из којих би наша деца изучавала и исписивала ћирилична слова. Да ли је то оствариво или је овај предлог исувише незамислив у лицу убрзаног времена? Процените сами.
Мр Данило Вуксановић
