И док славимо и прослављамо Вукове напоре да ангажује и инспирише српске песнике, лингвисте и заљубљенике у народне песме, како бисмо наш језик и културу увели у савремене токове, бирајући реформисану ћирилицу, засновану на фонолошком принципу „један глас - једно слово“, у сенци историје остају они који су, захваљујући везама са бечким Двором, склоности ка науци и заинтересованости за ћирилицу и борбу народа за свој језик, писмо и правопис, помогли да српски језик добије право на културно, језичко и уметничко изражавање.
Наше књиге штампали су јерменски монаси – мехитаристи, у својој штампарији у оквиру манастира која је постала жижна тачка ширења панславизма и реформе српског језика. Ове године навршава се 175 година од штампања првог примерка, и била је то прилика да јерменски амбасадор Ашот Ховакимијан посети Београд.
– Прошле године Јерменска амбасада сарађивала је с Издавачком кућом „Пешић и синови“, када је први пут на српском језику објављена историја Јерменије Мовсеса Хоренација, нашег познатог историчара из петог века. Драго ми је да сам у Србији и да покушамо да имамо више таквих догађаја и са таквом драгоценом публиком. Надам се да ће односи између наше две земље и наша два народа, културе, да се врате тамо где су били, и где би морали да буду – поручио је амбасадор Ховакимијан.
И заиста, богата историја два народа говори о дубокој повезаности - захваљујући словима. Јерменски алфабет и српску ћирилицу повезује заједничко порекло писма - грчки алфабет, али и љубав према специфичностима писма које их је обележило. Ми имамо Вука, Јермени Мерсопа Маштоца, ми Тршић и фонолошко писмо, Јермени споменик свом алфабету. Више сличности него разлика, и то је оно што нас спаја.
– Ове године славимо велики догађај за српску културу. Мало ми је тешко јер сам ипак дипломата, завршио сам словенске студије пре 30 година и оно што знам не бих морао да знам. Ипак, о томе сам писао књигу. Године 1847. изашле су књиге Вука Караyића „Нови завјет“, Петра Другог Петровића Његоша „Горски вијенац“ и „Песме“ Бранка Радичевића, и то се сматра врхунцем српског књижевног препорода. Мени је драго да као представник Јерменије организујем прославу тако великог догађаја у српској књижевности.
Како је истакао амбасадор Ховакимијан, велики догађај у српској књижевности велики је догађај и у јерменској историји.
– Те књиге биле су штампане у јерменском манастиру. Све је почело од Вука Караyића који је још 1818. године штампао своја дела код мехитариста – каже амбасадор Јерменије. – Штампарија се налазила у јерменском манастиру који је добио име по Мехитару, оснивачу католичке конгрегације која је изашла из Јерменске апостолске цркве, дошла је до Беча, некако набавила ћирилична слова, и добила привилегију од цара да штампа књиге на источним језицима. Тако је штампано више од 300 наслова на српском језику. Вук је био повезан с њима: скоро 90 посто својих књига штампао је у Бечу код Јермена. То нас је везало и можемо слободно да кажемо да је то догађај који припада јерменској и српској култури.
Ми смо два народа који су у 19. веку угледали једно на друго, каже Његова екселенција Ашот Ховакимијан.
– Јермени су гледали на Србе кад су преводили српску књижевност, углавном су преводили дела писаца који су писали о томе како се боре против Османске царевине, и Јермени су се на њих угледали. Нажалост, тада Јерменија није била ослобођена и јерменски народ доживео је први геноцид у 20. веку. Чак и данас јерменски народ у Карабаху изложен је геноциду, јер се налази у најгорим могућим условима, а већина људи за то није чула јер неке ствари просто не излазе у јавност – поручио је амбасадор, осврћући се на политичке догађаје последњих месеци.
У склопу посете амбасадор Ховакимијан положио је венац на споменик нашим пилотима који су погинули носећи помоћ народу Јерменије, пострадалом у земљотресу код Јеревана 1988. године.
– И то је догађај о којем треба више да се зна. Постојала је и јерменска црква у Новом Саду, свака генерација мора да зна да смо део историје оног другог народа. Зато је важно сећања пренети младима. Хтео бих да и млади Срби и млади Јермени знају више о нашој заједничкој историји. Морамо више да радимо на јачању веза, за нашу омладину, да једни другима не будемо туђини, да на Јерменију не гледају као на неку далеку и страну земљу. Важно је да знају да постоји фундамент који мора да се негује и гради, да се унапреди. Сви се учимо једни од других – поручио је амбасадор Јерменије Ашот Ховакимијан.
О томе где су се штампала капитална дела наше историје и културе у Србији се мало зна и можда је тренутак да бацимо светло на српско-јерменске односе у прошлости, садашњости и будућности.
– То је велика ствар, али је само мали део у хиљадугодишњем трајању контаката које су имали јерменски и српски народ у историји и култури. Важан је зато што делује као да је у питању обична услуга штампања књига. Ипак, није тако. То је трајало доста дуго, причамо о доста значајним књигама и то је стварало интерес Јермена према Србима, али и Срба према Јерменима. Зато смо се потрудили да обележимо овај јубилеј. Такве годишњице требало би да се обележавају на вишем нивоу, а ми смо видели да се о томе до краја године неће причати па смо одлучили да то урадимо заједно. Мислим да је то могло стварно да буде прилика јер не завршава се живот, биће и двестогодишњица. То је ствар која заслужује пажњу. Имамо задатак да изградимо будућност српско-јерменских односа, јер велико интересовање за јерменску и српску историју довољно говори само за себе – рекао је амбасадор.
На питање какви су односи Србије и Јерменије данас, амбасадор одговара да је његова посета Новом Саду изазвала велику пажњу јавности и медија, као и да је, по њему, то сигнал да се неке ствари крећу набоље.
– Немамо пуно заједничких догађаја, нажалост. Морамо да радимо заједнички да постигнемо неке веће ствари. Још увек немамо велике могућности, али ако будемо радили заједно, ако сарадња између министарстава, између држава буде на већем нивоу, сигурно ћемо имати више заједничких акција и, пре свега, културних дешавања – изричит је амбасадор.
Ивана Радоичић
