Други на листи је нестраначки кандидат и професор на Факултету политичких наука у Загребу Дејан Јовић, док је трећа потпредседница странке и саборска заступница Драгана Јецков. Избори у Хрватској ће бити одржани 26. маја.
У разговору за „Дневник“ универзитетски професор Дејан Јовић истиче да је одлуку да учествује на овим европским изборима на листи СДСС утицало осећање одговорности „да нешто треба урадити да се не би десило да победе они који се противе европском пројекту са разних националистичких позиција“.
Европска унија је за мене пре свега антиратни пројект, настао на трагичном искуству ратова у Европи. Да бисмо обезбедили мир и за следећу генерацију, треба да сачувамо вредности као што су међусобно уважавање, толеранција, пријатељство међу народима. Видели смо на примеру Југославије шта се дешава када се распадну вишенационалне заједнице и када нема никога да спречи насиље. Не желим да се то понови са евентуалним распадом Европске уније, истиче Јовић за “Дневник”.
Како додаје, од избора очекује да сви они који деле забринутост за мир, који желе да ЕУ убрза примање свих земаља нашег региона, који мисле да границе треба да буду што „мекше“ а не све „тврђе“ и који верују да треба да сарађујемо а не да живимо у претходним ратовима, изађу и гласају.
На представљању листе речено је да ћете, уколико будете имали представнике у ЕП, бити глас који ће промовисати једну од највећих тековина либералних демократија – однос према мањинама. Какав је однос хрватске државе према мањинама, посебно према српској мањини и колико су Срби у Хрватској и даље под стегом одговорности за рат у тој држави?
Формално гледано, када се читају закони, изгледало би да је тај однос добар. Али, једно су закони а друго стварност. У стварности, ни у једној другој земљи број припадника мањина није толико смањен од 1991. до данас као у Хрватској. Да подсетим, тамо је 1991. било 21 посто становника који су припадали разним мањинским заједницама, а данас је тај број само 7.5 посто. Срба је било 11 посто, а сада их има 4,5 процената, а њихов убрзани одлазак и асимилација у неким крајевима Хрватске вероватно ће на следећем попису још додатно смањити тај број. Да би уопште била међународно призната 1992. године, а потом да би ушла у ЕУ 2013, Хрватска се обавезала на мере заштите мањина. Али, одмах по уласку у ЕУ, 2013., имали смо талас новог национализма, који је донекле стао са доласком Андреја Пленковића на чело владе, но није сасвим заустављен. Влада и даље не може или не жели да спроведе закон када се ради о употреби ћирилице, на пример у Вуковару. Сабор и даље спонзорише националистичку комеморацију у Блајбургу, иако је чак и аустријска католичка црква упозорила на њен радикално-десни карактер. И даље се толеришу симболи усташтва, нпр. поздрав „За дом – спремни!“. И даље је теже добити посао у јавној и државној служби ако сте Србин или Српкиња. И даље се у јавном простору о Србима говори као о окупаторима и агресорима, а рату из деведесетих се не допушта да се заврши, него се о њему говори свакога дана. Да не говорим о проблемима избеглица, који се или уопште не решавају или се то дешава веома споро. Све то треба да се мења да бисмо могли говорити о стварној равноправности.
Хоће ли се листа СДСС залагати за питања српске националне мањине, или генерално питања мањина у тој земљи, али и другим земљама?
Питање положаја мањина сматрамо важним европским питањем. Залажемо се за слободну, отворену и снажну Европску унију, у којој ће свако имати право да слободно изражава свој идентитет, свој језик и уверења – без страха. У Европи, видимо, има и оних који покушавају да добију гласове на ширењу мржње према мањинама и имигрантима. Ми смо против тога. Ми смо сви мале земље, и са правом очекујемо да нас Унија третира као равноправне. Али, истовремено, и они који су мали у нашим земљама, који су мањине, такође са правом очекују равноправност. Не може се бити Европљанин само у Бриселу – а код куће бити против мањинских права.
Какве користи могу имати Срби у Хрватској, а какве Србија од евентуалног вашег партиципирања у Европском парламенту?
Ја сам универзитетски професор и то баш из подручја међународне политике. Предајем на универзитетима у Загребу и Београду, а 16 година сам живео у Великој Британији, па сам одлучио да се вратим, јер сам желео да своја знања пренесем нашим људима. Нисам бежао од јавног ангажмана – био сам саветник председника Хрватске (Иве Јосиповића прим. аут) све док он није одлучио да ме смени због тога што сам написао у једном стручном чланку да је референдум из 1991, по којем је Хрватска прогласила независност, био нелибералан и да није био услова за слободно изражавање мишљења, јер они који су били против нису могли да дођу до речи. Дакле, нисам се никада плашио јавно рећи што мислим, без обзира на функцију коју сам имао. У Европском парламенту посланици представљају грађане, а не државе, тако да и ја намеравам говорити у име оних који досад нису имали директан глас на том месту. Хтео бих да мањине свих врста добију свога представника, јер се глас оних који су слабији, којих има мање, који су често искључени из процеса одлучивања, преслабо чује. Истовремено, хтео бих да са те позиције снажније заговарам потребу да ЕУ промени став према нама, према нашем региону. Једно је када то говорим као универзитетски професор, а много је снажније када бих то чинио као члан Европског парламента.
Колико су ови избори важни и за Србе ван Хрватске који имају држављанство Републике Хрватске?
Избори су шанса да се и њихов глас чује. Они досад нису активније учествовали у изборима у Хрватској, иако су емотивно а, нажалост, и проблемима везани за то шта се у Хрватској дешава. Имају сада шансу да покажу да им није свеједно каква је Европа и каква је Хрватска. Само нека се питају: шта би највише погодило шовинисте, ко да добије мандат на овим изборима? Истовремено, могу да помогну и да се глас у корист бржег укључивања Србије у ЕУ снажније чује у Бриселу. Проблеми са којима се суочавају, а они су бројни, неће се решавати ако се и они сами не ангажују, не само на овим изборима него и када се ради о посланицима из „дијаспоре“ на изборима за хрватски парламент. Зато их позивам да се до 15. маја региструју за изборе и да гласају. Упуте о томе како то урадити имају на веб-страници хрватске амбасаде, а могу нам се и директно обратити за помоћ.
На овим изборима учествују и листе које се залажу за блокирање Србије на путу ка ЕУ док се не реше питања између Хрватске и Србије, а једно од њих је и питање ратне одштете. Какав је ваш став по том питању?
Упорно се већ више од десет година залажем за убрзани пријем свих земаља региона – и то заједно – у Европску унију. Критичар сам оклевања које ЕУ показује према Западном Балкану. Регион који би остао изван ЕУ био би мање суверен, јер би се овде појавила нова утакмица између других великих сила. Истовремено, треба напустити политику појединачног пријема и све земље треба примити ођедном. Видели смо како је Словенија уцењивала Хрватску само зато што је пре ње ушла у ЕУ. Хрватска данас покушава то исто у односу на Босну и Херцеговину и Србију, па и Црну Гору, али за то нема довољно снаге. Дакле, моје је мишљење да никакве уцене нису добродошле и да регион – ма колико он био несавршен – треба што пре да уђе у ЕУ и то цео. Земље које дуго чекају на чланство постају све проблематичније по питању демократије, људских права и слобода. Унија није савршена, али је боља од алтернатива, као што су америчка, руска или нека трећа доминација над њима. Рекао бих: ко неће Европљанина за брата, имаће другога за господара.
Александар Савановић
