Није веровао, док данас прича о томе у својој кући, коју је, захваљујућу Комесаријату за избеглице и миграције после 22 године подстанарства у Сремским Карловцима добио, да ће се егзодус десити. Штавише, тих година – 1994. и 1995. – чак је улагао у кућу.
-Не искључујем могућност да су неки знали шта се спрема, али велика већина није веровала, први ја, да ће до тога доћи – каже Зоран Милошевић. – Били смо добростојећи, имали смо могућност да приуштимо себи све што нам треба. Супруга Сања је радила као медицинска сестра, а ја као шумски техничар. У плану је била и викендица на мору. Када је почео рат, супруга је мобилисана и радила понекад по пет дана у континуитету у болници, али се могло живети. Тог јутра када је почела „Олуја”, ја сам отишао на фронт, а Сања с мојом мајком, шестогодишњом Николином и једноипомесечном Милицом и најнеопходнијим стварима, пре свега пеленама за бебу, аутом кренула. Куда? У непознато.
Иако је, како каже, на делу линије фронта на којем је био ситуација била релативно добра с малим губицима, ако се тако може рећи – с неколико рањених и погинулих, стигло је наређење о повлачењу на резервни положај. Зоран је, пре но што се запутио према колони избеглих из краја, свратио до куће и уверио се да је супруга с децом и мајком отишла.
– Кренуо сам и ја, не знајући где ћу наћи своје. Стигао сам их тек трећег дана код Меденог поља, стотинак километара даље од Удбина јер је колона милела. Ишло се аутобусима, камионима, тракторима, војним возилима, чиме је ко могао. Мало људи је остало на огњиштима. Нешто старчади која није хтела да се помера са свог имања. Ко је остао, завршио је убијен, спаљен... Хрватска војска је ишла за нама и палила. Наша кућа је одмах запаљена. Шта је могао очекивати неко ко се презивао као ја, Милошевић? – с дозом ироније каже Зоран.
Девојчице из колоне данас стоматолози
Зоран Милошевић каже да су супруга и он, схвативши да не могу повратити имовину у Хрватској, све снаге усмерили на школовање кћерки.
– Сачувати децу од порока и направити од њих људе – било је моје гесло и идеја водиља – прича наш саговорник. – Рачунам да смо успели у томе. Циљ ми је био да заврше средњу школу и имају неки занат у рукама јер испрва нисам био сигуран у то да ли ћемо моћи да их школујемо даље. Николина је била ђак генерације у карловачкој основној школи. Стоматологију је завршила у року, с просеком 8,90. Радила је у једној приватној ординацији пет година, али је отишла с мужем и сином у Немачку пре две године. Милица је пошла сестриним стопама, у новембру прошле године дипломирала је с просеком око 9 и сада ради у ординацији у којој је и Николина започела стоматолошку праксу. Супруга је у Немачкој четири и по године и ради у својој струци. Схватили смо да нам је то једини излаз да пензионерске дане дочекамо са солидним примањима од којих ћемо себи моћи да приуштимо пристојан живот.
Пут до Србије за Милошевиће трајао је 11 дана. Са свих страна су се колоне људи сливале у једну, па се одмицало споро. Један од најтежих тренутака био је, каже, када супруга није могла да подоји Милицу јер је остала без млека, а није имала чиме да је нахрани па је беба једно поподне без престанка плакала.
– Нешто вештачке хране што је супруга спремила се покварило – сећа се Зоран. – Нас двоје смо се запутили пешице да нађемо неку кућу и потражимо млека. После неколико километара, нашли смо је. Жена је помузла краву, прокувала млеко и дала нам га. Кад смо се вратили, Милица је и даље плакала. Супруга ју је смирила и тако смо наставили. Други дан смо неке девојке, испоставило се – Хрватице, питали да ли бисмо могли негде да окупамо бебу. Оне су нас упутиле својој кући и, морам признати, коректно су се сви понели према нама. Беби-храну смо успели да купимо тек у Санском Мосту. Прешавши границу, запутили смо се у Бачки Грачац, где смо имали родбину.
Недуго по доласку, 13. септембра, полиција је дошла по Зорана и одвела га у Славонију, у Арканове редове. Провео је тамо два и по месеца, којих, каже, не воли да се сећа због свега што је видео и доживео.
Милошевићи су се обрели у Карловцима 1996. године, унајмили кућу и били подстанари до пре три године. Супруга је доскора била запослена у Клиничком центру Војводине, а он, након ангажмана на неколико послова сезноског типа, од 2006. ради у компанији „Секуритас”.
– Осврнем ли се сада на све што смо преживели, морам признати, осећам тугу. Ми смо тамо лепо живели. Ипак је Хрватска економски била далеко испред. Буде ми тешко, али, шта се ту може. Онда кажем себи да од горег може бити горе. Жалосно је што су изгубљени млади животи. Нас осам из породице је било у униформи, али сви смо изашли живи и здрави. Важно је не клонути духом, ако се то деси, настаје проблем. Треба гледати напред и борити се, имати циљ. Ми смо га пронашли у нашој деци – каже Зоран Милошевић.
Зорица Милосављевић
