Вожња није била дугачка, тек до Сремских Карловаца, али то није омело путнике да измаштају да су се запутили на неки важан пут, и кришом махнули, да их нико не види, баш кроз окна, кроз које су некада махали Тито и Јованка, али и многи званичници и дипломате онога доба.
Међу путници нашли су се председник Покрајинске владе Игор Мировић, амбасадори, сликари, писци, представници страних привредних комора, медија, туристичке индустрије, а све поводом промовисања лепе Војводине кроз нови часопис „Хелоу Војводина Травел“, у организацији Роберта Чобана, председника Color Press Grupe.
Председник Мировић каже да је “Плави воз” једна од атракција које Србија има, и да иако Тита одавно нема, воз се изнајмљује у комерцијалне сврхе. Њему се у “Плавом возу”, за који каже да је део наше историје, највише допао Де Голов салон.
„За Војводину је важан долазак туриста из свих крајева света, а имамо имамо значајан раст броја туриста који долазе, раст ноћења у Војводини. На овој вожњи нам се придружило више од 20 амбасадора, пословна заједница, власници туристичких организација, а могу да најавим да ће се за четири године од Београда до Сремских Карловаца путовати не више од 35 минута и у току је реализација те велике инвестиције“, напомиње Мировић и додаје да је у Чортановцима штаб изградње нове пруге од Београда до Новог Сада, а у другој фази ће се градити пруга од Новог Сада до Суботице и Будимпеште. У протекле две године буџет Туристичке организације Војводине је удвостручен.
Воз је препун Титових фотографија, кожна седишта, арт деко стил, црвени теписи чак и између вагона, приватни купеи, дугачки столови за састанке, а сваки вагон је другачији. Шетња возом била је помало климава, али ништа није могло да спречи путнике да прошетају кроз вагоне испуњене насмејаним путницима.
Сликар Милан Циле Маринковић ипак памти “оно” време, и наглашава да је “Плави воз” од свих боја једино и могао да буде плав, као небо.
Мировић: Од Београда до Сремских Карловаца 35 минута
На овој вожњи нам се придружило више од 20 амбасадора, пословна заједница, власници туристичких организација, а могу да најавим да ће се за четири године од Београда до Сремских Карловаца путовати не више од 35 минута и у току је реализација те велике инвестиције, изавио предсеник покрајинске владе.
„Плаветнило, велика пространства, та количина неба, то је само за плаве возове. “Плави воз” и “Галеб” су симболи времена које је прошло, али су и симболи тог плаветнила мора, бескраја. За мене буди многа сећања, јер сам баш та генерација која је махала возу“, каже Маринковић.
Он додаје да у Француској сада постоје брзи возови са невероватним убрзањем, а “Плави воз” од којег се очекује да буде снажан и брз, може да иде и пужевом брзином, јер је то ипак – “Плави воз”!
Писац Владимир Пиштало каже да се свега сећа, али да то није био његов свет, него свет високе политике.
„Ово је једна врста хотела на точковима и велики део историје, а противник сам бацања историје у воду. Иако често путујем, читава ситуација ми је мало надреална“, каже Пиштало.
Амерички амбасадор у Београду Кајл Скот каже да су приче о “Плавом возу” стигле и до њега кад је био мали, и да воз оличава Титову харизму: како је живео и волео да путује, буде у контакту са свима.
Јошкова путовања „Плавим возом”
Јосип Броз Јошка, Титов унук, такође је био путник “Плавог воза”, ни сам не зна по који пут. Као мали је често правио друштво деди на путовањима, а његова последња вожња, била је она из Љубљане, када је цела Југославија стала због Титове смрти, чекајући да прође “Плави воз”, који је возио тело преминулог политичара
„Нажалост, задњи пут сам се возио када смо се враћали из Љубљане, тада је било толико жалосно, али величанствено је било видети толико људи на улицама“, каже Броз.
Вожња “Плавим возом” за Новосађане је завршена у хотелу „Президент“ у Сремским Карловцима, граду прошлости, али према речима Игора Мировића и граду будућности, док су се Београђани вратили возом назад. Путници су уживали у звуцима тамбуре и гастрономским специјалитетима, али највише у занимљивом друштву.
Роберт Чобан каже да је у свом говору из маја 1940. године Винстон Черчил рекао „we shall defend our island whatever the cost may be“.
„Рећи ћу мало другачије, „we shall promote our country whatever the cost may be“. Вредности Војводине и Србије су толике да нећемо штедети ни време, ни труд, ни новац да то и промовишемо. Није нам било тешко ни да покренемо “Плави воз” и позовемо битне званице. Понекад осећам стид да сам негде у свету био по десет пута, а да нисам видео најлепше делове Европе, који се баш налазе у Србији, у Војводини, и отуда повод за покретање новог часописа, јер је наша мисија да промовишемо нашу земљу“, истиче Чобан.
Маша Стакић
Фото: Р. Хаџић / Н. Михајловић
