Није питање цене сунцокрета постало важно пре четири дана. Нити је недостатак украјинских житарица изазвао протесте српских пољопривредника. Процес пропадања траје најмање 40 година, а своју уништитељску кулминацију доживео је између 2000. и 2012. године. Субвенције у пољопривреду данас су за 380 одсто веће него пре 10 година, и више од 500 одсто веће него пре 20 година. Из државне касе се за субвенције за пољопривреду издваја 500 милиона евра годишње. Или, речено језиком бројева: пре 10-12 година субвенције су износиле 14 милијарди динара, а данас 51 милијарду динара.
То су чињенице које указују да је пољопривреда драстично унапређена у Вучићево време. И да је њено урушавање почело много пре њега. У време после 5. октобра, када су субвенције добијали тајкуни, а на ратари. Поставља се питање зашто пољопривредници нису протестовали пре 10, 15 или 20 година? Одговор је очигледан. Знали су да немају коме да се обрате. Знали су да ће узалудно куцати на врата државе. Били су сигурни да та врата неће имати ко да отвори. А чак и када би их отворио, добили би само маркетиншко обећање. Или презир. Као што су их добиле армије радника из пољопривредних добара, задруга и прехрамбене индустрије, које су током ДОС-овске приватизације остале без посла.
Колеге које подржавају опозицију, оптужиће ме да сам оштар према бившој власти. Нисам. Износим само објективну истину, коју савремене технологије и брзи проток информација настоје да гурну у лавиринт заборава. Пољопривреда је све до антибирократске ревоулуције била успешна и важна грана српске економија. А онда је под Милошевићем, због санкција Запада, почео суноварт наше жиле куцавице. Докази за то постоје у новинским архивама. Ево једног примера. ПИК Бечеј, који је уништен у постпетокотобарској приватизацији, био је једна од најуспешнијих компанија тог типа у целом свету. Домаћа и страна штампа објавила је 1971. да су министри пољопривреде САД, Канаде и Велике Британије допутовали на Међународни пољопривредни сајам у Нови Сад да сазнају на који начин бечејске краве дају и по 800 литара млека више од својих мајки из Америке.
Само 30 година после тога, ПИК Бечеј је, као и остатак српске привреде, грцао у очају приватизационе пропасти.
Сличну судбину делили су Карнекс из Врбаса, некадашњи регионални лидер у месопрерађивачкој индустрији, Сојапротеин и Бечеја, Серво Михаљ из Зрењанина, фабрике шећера, алкохола и кекса из Црвенке, ПИК Кикинда, Новосадска млекара, Чока, ИМ „29. новембар„, индустрија меса Шид, Сремска Митровица... Речју, целокупна прехрамбена индустрија уништена је за мање од 10 година. Као новинар сам извештавао о срамној приватизацији многих компанија и комбината. Сојапротеин је купљен властитом имовином, тако што је одобрен кредит за приватизацију, без икаквих гаранција, а онда је имовина предузећа заложена код друге банке и враћен кредит којим је приватизована. Црвеначка фабрика шећера, највећа на Балкану, продата је за три милиона евра, иако је готовог шећера на лагеру било више од уговорене цене. Осим што је вредна фабрика поклоњена странцима, уништен је и развојни потенцијал места.
Пољопривредна добра куповали су ДОС-ови тајкуни од чије је воље зависила цела Србија. Већина највредније војвођанске и српске земље припала је четворици људи, који су постали успешни бизнисмени због блиских кумовских, родбинских и политичких веза са странкама и лидерима ДОС-а. Ратар је до 2012. године био потлачена категорија, којој су тајкуни одређивали живот, тако што су формирали откупне цене свих пољопривредних производа. На њихове уцене није било одговора. Нити побуне.
Ратари су били жрве похлепе транзиционих профитера. На њима и на радницима су се сломила кола тобожње демократске револуције, која је заправо била изговор за освајачки поход нове, по неолибералистичком моделу упарађене неокомунистичке буржоазије. У тој синтагми скривен је сав смисао те колосалне преваре. Демократска ревоулуција изведена је само с једним циљем, да се изврши насилна промена власништва над имовином и средствима за производњу. Друштвена и државна предузећа прешла су у приватно власништво, без стварног протока новца и адекватне процене купопродајне вредности. Тако је наводна борба за тржишну економију почивала на отимачини и интервенционизму власти. Ниједна влада ни у једној држави света није донела толико уредаба којима је суспендовала законе, нити је владала уредбама као четири владе ДОС-а.
Министри и председници владе постајали су власници винограда и пољопривредних комбината. Први министар рударства у Влади Зорана Ђинђића, који је довео Рио Тинту у Србију, учествовао је у приватизацији „Змаја„ неколико година након што је смењен с министарске позиције. Финансијски директори ДС-а за ситне новце су постали власници шећерана, њива, пољопривредних комбината. Људи који су се целог живота бавили пољопривредом, сведени су на ситносопственички ниво, као у време Милоша и Михајла Обреновића. Производе њихове жетве тајкуни су откупљивали за половину берзанске цене, или цене коју су остваривали у пословима с државом. Робне резерве снабдевало је неколико људи, исто као што се продајом из робних резерви бавило неколико људи. Јавност је 2013. године обавештена да су нестале десетине хиљада тона жита, вредне више од 50 милиона евра. Махинације су, како је тада тврдио министар трговине Расим Љајић, трајале годинама.
Кад се мало дубље завири у ходнике прошлости лако се може утврдити да су протести пољопривредника као средство преговора почели да се примењују тек од 2013. године. Пољопривредници су тада први пут блокирали путеве тражећи да се откупна цена сунцокрета повећа са 24 на 45 динара. Међутим, све године уназад, када је цена била 24 динара, није било блокада путева. Није било протеста. Протест је, у својој основи, више емотивна, него рационална ствар, зато је неопходно да се о њему говори језиком чињеница.
Цео Нови Сад се с разлогом пита зашто трактори четврти дан заредом блокирају центар града? Какве везе Нови Сад има с одређивањем цене сунцокрета? Никакве. Али је још важније питање какве везе имају произвођачи сунцокрета са ценом јестивог уља? И какве везе род сунцокрета има с извозом уља па да инсистирају на укидању забране извоза? Шта ратарима од тога зависи? Како се то одражава на њихов кућни буyет? Како ће им скупље уље помоћи да живе боље? У чијем је то интересу? У њиховом? Није! У интересу грађана? Није! У интересу државе? Није? Зашто би онда ратаре занимало по којој ће се цени продавати уље? Можда не занима њих, али живо интересује извознички и трговински лоби.
Да се разумемо, ратари не протестују из доконости. Њихов положај уништаван је дуго, и не могу се сви пропусти исправити брзо, нити лако. Јер није пољопривреда једино што је било на ивици пропасти. Пуних 12 година срозавана је цела држава, комплетна економија. И зато је чудно што се међу њиховим захтевима налазе нека питања која указују да унутар протеста постоје и интереси који се не тичу директне добробити пољопвиредника. Забрана извоза и гарантована откупна цена нису у директној вези са ратарским пословима. Зашто би држава покривала цену коју неће да плате откупљивачи, који желе да зараде двоструко, тако што ће сунцокрет од паора откупити јефтино, а онда га фабрикама продати скупо, и онда још више зарадити на високој цени и на извозу уља? Дакле, укидање забране извоза и повећање цене уља нема много везе с трошковима производње сунцокрета. С чим онда има везе? Са зарадом произвођача, трговаца и извозника уља.
Питање је коме се жури, којим шпекулантима, и шта је суштински смисао протеста? Пре 10 дана, пољопривредници су тражили откуп по цени од 90 динара. Тражили су да се повећа цена уља на 250 динара. Зашто? Чињеница је да западноевропска тржишта вапе за јестивим уљем. Очигледно је да неко види своју шансу да се обогати користећи муку ратара. Да није тако пољопривредници би остали код откупне цене, увођења мораторијума на кредите, субвенција, укидања акциза на гориво за пољопривредне машине и регресиране цене вештачког ђубрива. Наравно, највећи број учесника протеста су честити домаћини, и највећи број њих није упућен у закулисне игре. Као и увек агенти утицаја су малобројни.
Имам предлог. Пошто су у последњих 10 година значајно унапредили свој положај, и сасвим је извесно да ће нова Влада наставити да унапређује субвенције у пољопривреди, да би добили пуну сатисфакцију ратари треба да поднесу кривичне пријаве против свих влада од 2000. до 2012. године. И да траже одузмање имовинске користи коју су политичари ДОС-а и њихови тајкуни стекли на штету пољопривредника и остатка грађана Србије. Кривични законик прописује да застара гоњења за тешка кривична дела наступа 20 година после извршења. Рок још није истекао.
Милорад Бојовић
Аутор је посланик у Скупштини Србије
