РЕЗОН: Синдром Мрњавчевића, Гонериле и Регане у српској политици

У врхунској књижевности могу се наћи многа корисна тумачења актуелне стварности. Нејединствена држава је лак плен и добра је само странцима. Гонерила и Регана, као и Мрњавчевићи, не ходе стазом општег добра. Њима је стало само до једног. До голе власти!
bojovic Privatna arhiva
Фото: Приватна архива

Осим што разоткрива да ласкаве речи крију опасне намере, Шекспир нам у Краљу Лиру разоткрива исто што и Вук Караџић у преткосовском циклусу – стављање личног интереса изнад интереса народа, катастрофално је по државу. Гонерила и Регана, као и Мрњавчевићи, не ходе стазом општег добра. Њима је стало само до једног. До голе власти.

Нејединствена држава, у којој један део политичке сцене интересе нације препоставља личним интересима, добра је само странцима. У најкраћем. Док Гонерила и Регана сплеткаре и праве планове како да за себе приграбе већу моћ и униште краља и сестру Корделију, француска војска користи прилику, и лако осваја издељену и нејединствену земљу. То је већ познато. Тако су несложни великаши ослабили и раздробили српско царство. Синдром Регане и Гонериле нема род нити пол. Он је свеобухватан. Регану и Гонерилу не интересује што ће се велико краљевство распасти. Што ће ослабити и бити лак плен освајачима. Оне желе да добију сву власт. Да се домогну моћи. И зато с радошћу раде против Лира и Коределије, чију лојалност оцу и краљевству исмевају и проглашавају конзервативном заблудом, која је усмерена на спречавање прогреса.

Да то из апстракције преведемо у стварност. Постоји један значајан број српских политичара и интелектуалаца који моле странце да суспендују вољу народа Србије и омогуће им да дођу на власт. Они верују да непоткрепљене и спиноване тврдње о крађи избора које су славодобитно однели у Стразбур могу лако загосподарити срцима поштених људи. Да ће их због своје наивности и страха за своју будућност прихватити као истину. Свако лукавство и свака обмана често обману свог творца. “Што скри лукавство, време разоткрива, ко крије мане, бруком кажњен бива.” Каже Шекспир.

Европарламентарци не раде у корист Србије. Њихова подршка тенденцијама опозиције је разумљива. Цезарово гесло “завади па владај”, узидано је у темеље западне војне и политичке надмоћи, мада вешто сакривено иза маске префињене посвећености развоју демократских вредности. Они политичаре малих држава наводе да се крећу у правцу у ком они желе, из разлога за које верују да су њихови, сопствени. У позадини њихових акција постоји читав низ невидљивих интереса суптилно скривених иза хипотезе о борби за већа демократска права.

Резолуција ЕП је фантомска претња. Савремена верзија “фортитјуда”. Као при искрцавању у Нормандију. Тврди се једно да би се остварило друго. Кад желиш да ствари теку без отпора јавно учиниш оно што се од тебе тражи, а наставиш као да се ништа није десило. Резолуција треба да онемогући јачање опозиционог дефетизма изван одређених корисних граница

Не треба се чудити што опозиција слави резолуцију Европског парламента. То је очајничка нада да ће Европска комисија приморати Вучића, Вучевића и СНС да престану трезвено расуђивати о приоритетима. Да ће повући неки погрешан потез. И да ће доћи до међународне истраге о изборима. Ту постоје два проблема. Вучић и Вучевић су показали да не греше. Да су уиграни тандем који побеђује зато што суштински разуме потребе народа. С друге стране, у високој међународној политици све је обмана. Све је двострука игра. Резолуцијом се до очајања агресивна опозиција уверава у озбиљне “антивучићевске” намере Европе, а иза кулиса се наставља политика сарадње са најјачим полтичким чиниоцем, који има подршку већине грађана и који има снагу да спроведе неопходне реформе. Ево доказа. Дан пред седницу ЕП, Европска банка за инвестиције и развој објавила документ је да је удвостручен број грађана Србије који боље живе. Друга ствар? Политка ЕУ се не води у парламенту. Политику ЕУ води Европска комисија. Притом треба имати на уму да се на изборну крађу желе политичари за које сам математички прецизно доказао да су покрали сваке изборе од 2000. до 2012. Да су за 12 година увећали бирачки списак за близу 300 хиљада људи, иако је Србија у том периоду изгубила 400 хиљада становника. Осим тога, пре неколико дана су све своје примедбе о крађи избора свели на једну вапијућу мисао. Треба забранити да се име Александра Вучића нађе на било којој изборној листи напредњака. Тај вапај, тај очајнички ултиматум је заправо признање да нису кадри да однесу победу, докле год Вучић стоји наспрам њих.

Резолуција је фантомска претња. Савремена верзија “фортитјуда”. Као при искрцавању у Нормандију. Тврди се једно да би се остварило друго. Кад желиш да ствари теку без отпора јавно учиниш оно што се од тебе тражи, а наставиш као да се ништа није десило. Резолуција треба да онемогући јачање опозиционог дефетизма изван одређених корисних граница. Докле год Ђилас и његови време троше на претње уличном револуцијом и опањкавање Вучића на њих се у центрима моћи неће озбиљно рачунати, али ће их наглас подржавати.

Али и без тога, одлазак у Стразбур био је двострука грешка. На спољнополитичком и унуташњем плану. ЕУ је могла јасно да се увери у размере њихове политичке слабости. С друге стране, додатно су пољуљали своју позицију међу грађанима Србије који с правом имају огромну дозу опреза према политичарима који више цене странце него свој народ. Зато за њих све заједно гласа мање од милион људи. Народ је деоничар који на изборима свој капитал поверава политичарима за које верују да ће увећати његову вредност. Онај ко не улива поверење да ће деонице бити сигурне и оплођене, ради јалов посао. Људи који су спремни отворено молити странце да ух доведу на власт не гарантују опстанак и увећање вредности деоница, нити већи животни стандард деоничара.

Није им крив Вучић. Сами су се насукали на изоловани спруд очаја. Безизлазност наступа кад нема више никакве неизвесности. Кад је све што радиш осуђено на неуспех. Јер је све засновано на погрешним идејама.

Милорад Бојовић

Аутор је стручњак за односе с јавношћу

EUR/RSD 117.1544
Најновије вести