Пише: Милорад Бојовић
Несвесна реалност је, сматрао је Јунг, објективна стварност. Објективна истина, коју посматрани субјект жели да сакрије тако што за њу лажно оптужује другог. Кад би Јунг данас урадио психоанализу просечног хрватског политичара или уредника који, по диктату политичке елите објављује текст и насловну страну на којој демократски изабране лидере суседних држава оптужује за фашизам и пореди их са Хитлером, ревидирао би своју теорију о индивидуално и колективно несвесном.
Несвесна реалност је, сматра Јунг; неприхватљива, јер настоји да објективизује субјективно. Да га прикаже другачијим. Да лаж прикаже као истину. Да аутопројекцију прикаже као туђу особину. То је онда свесна радња. Свесна активност која служи само да се прикрије стварна намера. У психологији се сматра да манипулатор у оптужбе које износи против другог заправо уграђује аутопројекције. Учитава најинтимније и најистинитије делове своје личности. Марка Перковића Томпсона. Убице деце с Петровачке цесте. Слављење етничког чишћења. Злочиначко наслеђе Другог светског рата. Глорификацију усташтва. Као код Пекића, хрватски политичари су остали са најгором верзијом себе која се ником не исповеда.
- Несвесна реалност је оно што је најинтимније субјективно, а у исто време општа истина, то јест оно што се свуда може доказати као присутно - пише Јунг.
Међутим, тешко је сакрити стварно стање и процесе несвесног. Оно увек изађе напоље. Пошто је сузбијано и скривано, његова силина је незаустављива. Цивилизован човек контролише несвесно. Сузбија га. Крије своју праву природу. Временом, после неколико генерација, та нова навика, постане његова стварна природа. Хрватски медији и политичари у томе нису успели. Њихова подсвест увек изађе на површину и обелодани оно што желе да скрију.
Њима смета чињеница да Србија већ 10 година привлачи највећи број озбиљних инвеститора. Да уместо о старим мржњама, на чему инсистирају Хрвати, прича о новим пројектима и иницијативама. Огорчени су што Цавтат више није тачка у којој се укрштају Исток и Запад, Север и Југ. Из које се диктирају правци привредног развоја региона. Моћ се изместила у Београд. Али, није то одувек било тако. Српски политичари до 2012. су Хрватску уважавали као економски запад, политички узор и центар моћи на који се треба угледати. Све док су Колинда и Јосиповић дисциплиновали Тадића, политичке елите и медији су Србију сматрали неважном, споредном, уцењеном државом, чије ће се руководство одрећи свега и повиновати се свему, само да може да буде на власти. Памтим када су српски политичари жудели да се појаве у Цавтату, да се фотографишу, и дају громогласне изјаве о томе како праве договоре за ново доба.
Значај Хрватске као доминиона регионалне моћи почиње да опада од 2014. године, када Вучић, након убедљиве победе СНС-а на ванредним парламентарним изборима бива изабран за председника Владе Србије. И од тог дана, без имало сумње, он креира све одлучујуће договоре за ново доба на нивоу целог региона. Чињенице се не могу негирати. Београд је од 2014. године до данас угостио све кључне светске лидере. Вучић је био гост свих најзначајнијих државника. Најзначајније светске компаније заинтересоване су за улагања у Србију. Србија је енергетски, па самим тим и економски тренутно најстабилнија земља Европе. Имамо довољне количине гаса по цени која је тренутно пет пута нижа од оне коју плаћа остатак Европе. А у појединим тренуцима, та цена је била и до 10 пута нижа од европске. Србија има стабилан буyет и најаву неколико нових великих страних инвестиција. А иницијатива Отворени Балкан довела је у пат позицију све регионалне демагоге, на левици и на десници који опстају и владају захваљујући политици конфликта, коју непрестано подгревају текстовима попут „Експресовог„.
И ту, унутар побројаних, неоспоривих факата, лежи истина о хрватској фрустрацији и фиксацији Вучићем. Хрватски политичари и новинари нису једини којима је Србија трн у оку. Хрвати су само најагресивнији. Али је занимљиво да се подударају ставови њихових медија и носилаца политичке моћи са ставовима појединих тобоже просрпских аналитичара из региона, који се појављују на српским телевизијама и у српским порталима, и који критикују Отворени Балкан и Вучићеву политику независне, суверене Србије.
Текст „Експреса„ не треба сагледавати као чисто медијску, већ и као политичку катастрофу. Свака оптужба, коју су хрватски политичари и медији пласирали против Вучића, па и ова најновија, креирана је да би сакрили свој стварни лик. Насловна страна „Експреса„ на очигледан начин идентификује потискивани садржај Јунговог несвесног. Чини га видљивим. И на тај начин раскринкава срамотни покушај да за политичке склоности иманентне себи оптужују друге.
Опскурни медијски напад није случајан, нити безазлен. Бестидним и скандалозним новинским текстовима хрватско политичко руководство покушава да прикрије чињеницу да не могу да се изборе с надолазећом кризом, и да ће њихови грађани све теже живети. Нападима на Србију и Вучића и креирањем мржње хрватска политичка елита жели да са себе скине одговорност за лош живот грађана и пребаци је на “зле комшије”. Према извештајима њиховог Завода за статистику просечна плата је у августу била мања за 4,1 одсто, с тенденцијом даљег пада. У исто време инфлација је достигла рекордних 12,3 одсто. И има тенденцију раста. То је, навели су хрватски медији, највећа стопа инфлације, од када је мери државни статистички завод. Председник Независних хрватских синдиката Крешимир Север оцењује да је стварна инфлација много већа.
- Овогодишњи раст основних животних трошкова, као што су храна и безалкохолна пића и становање, далеко је већи од исказане инфлације од 12,3 одсто. Код грађана с медијалним платама инфлација је направила удар на стандард од 20 до 30 посто. Само у случају хране, раст цена је 18 одсто. Према томе, ако гледамо разлику између номиналних и реалних плата, узимајући у обзир медијалну и основне делове инфлације, смањење дохотка највећег слоја запослених пуно је веће од онога што статистика исказује - рекао је медијима Север.
У исто време Хрватска због заоштрених односа с Русијом дели судбину Европске уније и принуђена је да плаћа високу цену енергената.
Очигледно је. Хрватски политичари нападе на Србију користе као димну завесу за своје лоше резултате. Настоје да реалне проблеме грађана преместе у сферу ирационалног. Замађијавајући их „фашизмом„ из комшилука покушавају да уместо беса и разочарања због пада животног стандарда, обезбеде њихову наклоност за неке будуће изборе.
Но, то је само један део приче. Постоји још неколико важних аспеката најновијег и свакако најсрамотнијег испада хрватских медија. Осим прикривања, на овај начин се спроводи и недопустива релативизација фашизма. О томе пишу Едвард Херман и Дејвид Питерсон. Они објашњавају да су политичке и пословне елите циљано и намерно пречестом упоребом речи геноцид, довеле до њене девалвације и банализације. Херман и Питерсон сугеришу да се иза сталних оптужби против других крије настојање да са прикрије сопствена посвећеност погрешним вредностима.
Шта би онда био закључак Јунгове анализе? Нема сумње, закључио би следеће - у случају хрватских политичара и медија, који се појављују као извршиоци њихових замисли, несвесно и свесно су се срели и руковали као најбољи другови. Као једнојајчани близанци. Хрватско руководство очигледно не може да поднесе и прихвати чињеницу да немају снаге да се суоче са својом прошлошћу. Да Јасеновац, Јадовно, Стару Градишку, Јастребарско, Госпић прихвате и признају као места великог страдања и великих злочина. Да се покају и затраже опрост. Да Србију прихвате као доброг комшију. Као доброг партнера, чији развој може довести до бољих пословних и животних прилика у целом региону. Али, они то не желе да учине. Свесни су да би на тај начин одсекли грану на којој седе. И неће то учинити докле год лако могу да ископају ровове мржње и да на тај начин за све своје проблеме окриве Србију.
Аутор је стручњак за односе с јавношћу и посланик у Скупштини Србије
