Пише:Милорад Бојовић
Тренутак је у политици све. И успон. И пад. Трајање. Нестанак. Тренутак има убитачну моћ да некога лансира у звезде и да га стровали у провалију пропасти. Мноштво добро одабраних тренутака представља бит трајања. И успеха. Али, ништа као политички пад није ствар тренутка. Ствар погрешног тајминга.
У политици постоје људи који никад не препознају тај тренутак. Не мислим на Бориса Тадића. Нити на Драгана Ђиласа. Двојац теразијских црногорских соколова који желе да буду орлови нове српске опозиције, спада у политичке промашаје ван конкуренције. Њихов губитак није био обичан. Био је то потпуни пораз. Већи и убедљивији од 12 година трајања на власти. И од њега не могу да се опораве девет пуних година. Нити ће!
Ево доказа. Историјске околности не трпе политичке компромисе. Да је Тадић разумео терет година које ће уследити, наслутио би да после избора 2008. године, треба да оде у опозицију. И да у заветрини сачека расплет нових геополитичких престројавања. Уместо тога, насилним формирањем владе поставио је странку и себе у епицентар погубних догађаја који су оголили разбојничку склоност његових министара и сарадника ка пљачкању народа и државних ресурса. Та влада била је једнократни добитак. На стратешком плану била је скок у провалију. С чијег амбиса се Тадић бацио самостално, покушавајући да, после пораза на председничим изборима, још једном остане не власти без подршке народа. У политици се никада не праве уступци само зато да би се неки фукционер одржао на положају. А Тадићева политичка каријера је сачињена од уступака. Самом себи.
Још мање говорим о Ђиласу и Бојану Пајтићу који се посредним путевима нуди за кандидата опозиције. Пајтић је увек био у игри и увек је губио. Увек је желео да буде први Војвођанин који ће покорити Београд. Успео је да покори само Ђиласа. Али, чак и то само на кратко. Резултат заједничког рада тројца Тадић, Ђилас, Пајтић била је опљачкана Србија и туце странака које осим својих председника као јединих чланова, назива и логотипа немају ништа друго. Ни базу. Ни надградњу. У своје гласаче не могу да упишу чак ни чланове најуже породице. И зато до бирача желе да дођу пречицом, очајнички тражећи пет минута телевизијске славе. Уверени су да је студио РТС-а достојна супституција за обилазак села и разговор с реалним људима о њиховим стварним потребама. Телевизија као симулација симулиране стварности нема снагу да заведе, нити убеди. Телевизија не може бити замена за мукотрпни теренски рад. Она је помоћно средство, никако главни пут.
Озбиљни људи знају да политичке пречице нису добро, нити далекосежно решење. Оне нису резултат рада. Већ трика. Досетке. И зато у својој суштини представљају ризик, а не добитак. Оне су модификовано решење које неоправдано амбициозне актере наводи да погрешно тумаче и експлоатишу политичке и историјске тренутке. Озбиљни људи разумеју кад им околности не иду наруку. Две врсте политичара игноришу да је све против њих. Авантуристи. И људи с лошим намерама.
Тадић, Пајтић и Ђилас нису важни као политички актери. Важни су као пример. Постоје два начина силаска с политичке сцене. Правовремено и тихо одлазе мудри. Понижења, потпуни пораз и крах доживе неразумни.
Већ шест месеци Небојша Стефановић не препознаје околности. Нити тренутак да сам оде. Да поднесе оставку на све функције. И узме исписницу. Нема доказа који му иду наруку. О томе сам писао још пре пет месеци. И зато је неразумљива његова потреба да се грчевито држи самог себе и свих својих функција као најсигурније тачке српског политичког универзума. Сви путокази и смернице показују да треба да се повуче. Уместо да тражи опрост и милост, треба да оде. И да се нада, и моли богу да истражни органи немају довољно доказа против њега.
Само апстракције могу различито да се тумаче. Ноторне чињенице не! А постоји безброј факата који указују да се један део полиције био претворио у мафијашки и контраобавештајни центар страних и домаћих фактора моћи чији циљ је био рушење Вучића и слабљење СНС-а. Све то се дешавало у време док је Стефановић обављао дужност министра унутрашњих послова, на коју је дошао као функционер СНС-а, и човек од поверења.
Како се из апостола поверења претворио се у ђавола сумње? Демона подлости?
Постоји низ могућих тумачења. Анлитичари који догађаје тумаче праволинијски могу закључити да је Стефановић, ослањајући се на поверење које је уживао и благонаклоност за првоборачке заслуге, извео закључак да му се кроз стварање паралелне мреже моћи указује могућност да повећа своје опције. И да је у жељи да приграби још више моћи изгубио је снагу рационалног расуђивања.
С друге стране, проницљивији тумачи стварности рећи ће да ништа није како изгледа на први поглед. Политичке игре никад нису једноставне. Нити ограничне. Најочигледнија добит, никада није главни циљ завере. А завереници никада не стварају сами себе. У томе им увек помажу други. Они који имају моћ. Они којима су у стању да понуде ресурсе и бенефите и којима се верује да могу гарантовати реализацију плана. И заштиту у случају да ствари крену у нежељеном правцу по заверенике. Од Месопотамије до данас ништа се није изменило. Министри полиције и војске, најчешћи су носиоци преврата. Из простог разлога јер имају моћ располагања најосетљивијим информацијама.
Инсистирање на покварености не може постати вредност. Издајник може да изда самог себе и тако почини добро које није намеравао. Сваки, па чак и најсофистициранији подухвати остављају траг. И потпис. А сем тога ниједан систем не може да се демонтира и покори до краја. Стари кадар у МУП-у није разумео потребу нити смисао стварања приватне полиције унутар полицијског апарата. И, што је још важније, Александар Вучић је политичар натпросечних капацитета. Другоразредни играчи нису дорасли политичару његовог калибра.
Већ сам то написао. Небојша Стефановић није био усамљени политички авантуриста. Ко је још с њим чинио мрежу завереника? Двојицу знамо. Један је уместо да чита, живео “магареће године”, а други је царину претворио у личну царинарницу. Бивши експерт за неуспех, постао је стручњак за лично богаћење. Подвојен између баналног партнерства у ноћним клубовима и сплавовима, и опијености фантастичним могућностима потпуне моћи.
Никада нису били задовољни. И уз нечију помоћ почели су себе да доживљавају као епигоне. Наследнике који ће СНС уместо до нових победа одвести до сигурног пораза.
Њихов план био је да страначке другове, које су видели као противнике гурају из сукоба у сукоб, из невоље у невољу, како би их деморалисали и удаљили из круга моћи и поверења, и потпуно окружили Вучића. И тако ослабили организацију. План њих и њихових ментора био је двострук. Били су свесни да се главни циљ, рушење Вучића не може извести кроз чланство и страначке органе. За то им је била потребна кооперација с криминалацима. Снајпери и противоклопни митраљези пронађени у Ритопеку нису били намењени за обрачун криминалних кланова.
Завереници су се у јавности представљали као људи који имају ограничене, уобичајене циљеве чланова успешне странке. Као идолопоклоници. Као лојални чланови успешног тима. А испод површине су се понашали као иконокласти који изазивају тектонске потресе. Достављали су погрешне информације. Нудили погрешне пројекте чија реализација је компромитовала странку. И Вучића. Плаћали су медијима да дискредитују најближе Вучићеве сараднике. Владимира Ђукановића. Милоша Вучевића. Андреја Вучића. Мају Гојковић. Братислава Гашића. Синишу Малог. А да игра не би била прозирна повремено су убацивали Зорану Михајловић. Нису штедели ни локалне лидере за које су знали да добро раде и да неће бити на њиховој страни.
То раде и данас. Из сенке. Потајно. Кроз лажне ПР стручњаке који за себе грабе непостојеће заслуге. Преко превртљивих експерата, ангажованих из другосрбијанског политичког табора праве клопку комуникацијског шума, у ком се реалност, као у огледалу симулакрума, тумачи супротно. А добијене битке, премештањем из природног, у сумњиво политичко окружење, попримају тенеденцију да се претворе у пораз.
Стефановић је, кад се све зброји, починио два греха. С једне стране је био намеран да СНС подрије изнутра, на начин на који су Тадић, Ђилас и Пајтић размонтирали Демократску странку. А с друге стране да слабећи СНС и Вучића ослаби Србију.
Међутим, Вучић је показао да није случајно постао велики државник. Да није случајно Србија за девет година направила економски скок од близу 50 одсто. Нити смо случајно међу најбоље оцењеним земљама за инвестирање. Вучић је показао да СНС није случајно постао најјача странка у Србији. Вучић непрестаним сменама и ротацијама, од локала до најодговорнијиих државних позиција, доказује да СНС не постоји да би функционери кроз странку задовољавали личне политичке амбиције.
У политици нема уступака. И не треба да их буде!
* Аутор је стучњак за комуникације и односе с јавношћу
