Убице из мафијашких кланова атентате не планирају самостално. У њиховој цеви не стоји метак беса. Још мање хитац хистерије. Или освете. Њихов прст на окидачу само је финале сложенијег стратешког плана. Зло није на једном месту, у једној или неколико особа. Постоје многи појединци спремни да без гриже савести чине најбизарнија и најкрвавија злодела, и атентат за њих не представља никакву саблазан. Али, важније је питање ко су стратези који их проналазе и организују и с којим циљем их подстичу да успех и блаженство црпе из крви и смрти? Ко им је дао ђаволово огледало које на зло изобличава све што се у њему огледа?
Кланови у модерном друштво не настају случајно. Нити самостално, без помоћи организација које поседују системско умеће да од њих произведу легије зла. То је немогуће. Савремено друштво је добро организована заједница, у којој ниједна врста злочиначког удруживања, ма како била тајна, не може проћи неопажено. Кланове стварају савршенији системи, који им обезбеђују обуку, параван, логистику, заштиту и информације. Могуће је идентификовати читав низ контекста из којих се аналитички може извести неоспорив закључак да иза сваког нарко-клана стоје стране обавештајне службе и одметнути и поткупљени делови домаћих служби и полицијског апарата. То доказују бројна хапшења полицијских инспектора и службеника БИА-е.
Кавачки клан је еклатантан пример врхунског обавештајног посла. Нису Кашћелан, Звицер, Беливук и Миљковић настали сами од себе. Нису се једног јутра пробудили с генијалном идејом да постану највећи дилери дроге у Европи. Нити им је ико из Србије могао обезбедити заштиту у прекоокеанској трговини кокаина. Формирали су их и неговали они којима је дрога привредна грана и алат за покоравање света. Изградили су их од ситних криминалаца, зеленаша, перача пара, разбојника. Није Звицер самостално дошао на идеју да убије Вучића само да би несметано могао да се бави продајом дроге, како то настоје да прикажу аналитичари и стручњаци тајкунских медија. Није ни земунски клан убио Ђинђића да би спречио своје хапшење. Убиством је извршен државни удар. Ђинђићевом смрћу створио се услов да се промене носиоци власти, и да се Србија на поклон испоручи страном капиталу.
Вучићу о глави не ради искључиво нарко-мафија. Они су пуки извршиоци. Они су продужена рука. Они су прст на обарачу. Метак у цеви. Иза нишана стоји неко други и усмерава убилачку цев. Вучић је балван у оку многима. Његово постојање ремети бројне планове, у којима су кланови важна полуга. Арихтекте смрти у елиминацији Вучића виде много тога. Косово као лакши плен. Српску економију као своју слушкињу. Природне ресурсе као свој мираз. А грађане Србије као доживотне дужнике преко живота на кредит.
Опозиција и медији блиски њима оспоравају опасност од атентата. Они тврде да вест о томе није озбиљна. Тврде да ниједан клан нема снагу да буде јачи од државе. И да је заправо реч о освети групе криминалаца који се осећају изданима од стране оних који су их стварали. Ту методологију оправдавања зла јавност је упознала 2003. године. Ђинђићеви политички ривали, партнери и један број медија, тврдили су да претња није нимало озбиљна. Многи се нису ућутали ни након што је Ђинђић стрељан. После хапшења Ђуре Мутавог, Звездана Јовановића и Легије, Сретка Калинића, Багзија и осталих чланова „земунског калана„ медији су се утркивали у објављивању фантазмагоричних конструкција њихових бранилаца да су их створили и штитили главни носиоци власти. То медији чине и данас објављујући као неоспорну истину измишљотине злочинаца Беливука и Миљковића и њихових адвоката.
То је правило. Ако се деси да буду ухапшени пре обављеног посла, улога злочинаца бива релативизнована и сведена на терен политичких доскочица. Убице и зликовци се кроз један број медија и њихове извештаје са суђења повезују с носиоцима власти. Ко и с којим циљем убицама омогућава да постану апостоли истине? Ко су следбеници који иду за њиховим крвавим и лажљивим трагом? Ко су посредници и резонатори у мучкој акцији стварања атмосфере преврата? Убацивањем сазнања о атентату у политички контекст и минимизирањем њихове веродостојности циљано се умањује њихов злочиначки потенцијал. Та алтернација је суштина. То је анатомија сваког државног удара. Релативизовати кривицу атентатора и њиховим повезивањем с политичарима извршити десензибилизацију јавности, која ће анестезирано чекати расплет догађаја.
Све је то већ виђено. Још од Станета Доланца и Јовице Станишића, за које се зна да су били на платном списку једне велике стране обавештајне службе. То је опробани модус операнди, доказан на бројним примерима. Стварање „земунског клана„ је очигледан случај. Спасојевић и Луковић рођени су и одрасли у Медвеђи. Кад су дошли у Београд нису имали потенцијал да самостално изграде нарко царство. Још док су били у Медвеђи, неко је проценио да представљају добар материјал за велики бизнис, чија ће арматура бити туђи животи и туђа имовина.
Као ни Луковић и Спасојевић, ни Дарко Шарић се није пробудио једног јутра у Пљевљима и одлучио да часком скокне до Колумбије и набави пет-шест тона кокаина. Ма шта медији писали о томе, Шарић није скитао по колумбијским селима и yunglama и распитивао се - где има да се купи мало дроге? Да је тако било, већ првог дана био би ликвидиран као пас. Не иде то тако! Неко је морао да га одведе. Да му уговори састанак. Да га препоручи. А да би се то десило, неко је морао од сељачића из Пљеваља да створи потенцијал да буде шверцер дроге на велико. Неко је морао да га проверава на ситним пословима. Да му даје мале задатке. Да му подмеће замке, да утврди његову храброст. Оног тренутка када је почео да ради за себе, мимо својих отаца из Америке, да одваја са стране, да има додатне приходе - Шарић је пао. И није главно питање на колико ће бити осуђен, већ ко је створио и штитио Шарића? И ко је издао налог за хапшење целе његове групе 2009. године, након што се у више приватизација појавио као велики инвеститор и партнер тадашње власти.
Најочигледнији пример је Миладин Suvajyić - Ђура Мутави. Надимак „мутави„ разоткрива софистицирану игру креатора из сенке. Тиме што ће га унапред дискредитовати, надимак је требао да га учини невидљивим. Да га остави испод радара. Да га представи безвредним уловом. Што се и десило 17. марта 2012. године, пет дана након Ђинђићевог убиства. Миладин Сувајџић је ухапшен, и притворен као безбедносно неинтересантно лице, полицијским инспекторима у Новом Саду познато као кокошар. Као крадљивац јефтиних аутомобила. Као шепртља која је хапшена чешће него што су функционери ДОС-а говорили истину. Тог 17. марта издато је, па демантовано саопштење да је Suvajyić ухапшен. Шта се заправо десило? По налогу врха српске полиције, новосадски инспектори одвели су тајно Ђуру Мутавог у Београд и предали га инспекторима СБПОК-а, који су водили истрагу о атентату. Онда је десет дана касније, 27. марта, поново саопштено да је Suvajyić заиста ухапшен. Испоставило се да је Suvajyić био један од организатора атентата. Саучесник у злочину. Особа која је била с Јовановићем на месту злочина, и потом сакрила пушку, којом је ликвидиран председник Владе Србије. Suvajyić је у неколико судских поступака детаљно описао да је припрема трајала дуго. Да су данима и недељама пратили Ђинђића. Да су утврђивали његове навике. Утврђивали руте његовог кретања. Навике његовог обезбеђења. Детаљно је описао сам чин убиства. Бекство с лица места, сакривање пушке. Одлазак у штекове. Хапшење. Све је испричао осим тога ко је био наручилац атентата. То неће рећи ни он, ни Легија, ни Зведан Јовановић.
И ту долазимо до суштине. Ниједном криминалцу на свету не пада на памет да из хира убије шефа неке државе. Иза сваког атентата на председника државе или владе стоје политички мотиви с којима су мотиви криминалаца комплементарни. И једни и други у промени власти виде прилику за остварење својих амбиција. Атентати неминовно доводе до прерасподеле политичке моћи. Криминалци у промени власти виде прилику за добијање индулгенције за крваве услуге, обустављање свих кривичних процеса који се против њих воде и успостављање новог режима заштите од кривичне одговорности.
Методологија је јасна и мора се размонтирати. Наше службе морају да утврде и саопште које стране службе су створиле Звицера? Ко га је штитио? Ко га штити? И с којим циљем? Кавачи јесу мало село с десетак кућа и управо то је потврда да кавачки клан није створен случајно, нити су то самостално могле локалне службе, без помоћи из иностранства. Ни име клана није одабрано насумице. То је учињено да би лако могли да се заварају трагови и обесмисли прича о његовом постојању, великим пословима и амбицијама. Међутим, после свих злодела која су по Звицеровом налогу извршена, он нема избора. Он мора да испуни сваки налог који се стави пред њега. Понуда је једноставна - атентатом на Вучића може да се нада да ће купити слободу. У супротном, чекају га доживотна робија, или смрт.
Милорад Бојовић
Аутор је стручњак за односе с јавношћу и посланик у Скупштини Србије
