Том важном историјском догађају претходила је прилично сложена ситуација у целом Банату.
Улазак српске војске на ове просторе, у Банат, наиме, одиграо се у најсложенијим условима, како то у свом делу „Улазак српске војске у Војводину новембра 1918. године” описује Предраг М. Вајагић из Друштва наставника историје Бачке Паланке, јер су мађарски политички кругови 31. октобра 1918. на Темишварском народном збору прогласили Банатску републику, а евентално међународно признање Банатске републике требало је да спречи српску војску да заузме Банат.
„Признање је одмах стигло од владе из Будимпеште, а имала је и подршку од дела банатских Немаца. Као реакција на проглашење Банатске републике, Румуни су формирали Централни румунски национални савет, који је своје седиште преместио из Темишвара у Арад, а од официра и војника пристиглих с фронта формирала се Национална гарда. Током новембра 1918. године међу банатским Румунима вођена је акција чији циљ је био одржавање Велике народне скупштине у Алба Јулији, које је требало да прогласи ’уједињење Баната с Румунијом без услова.’ Напредовањем српске војске кроз Банат и уласком у Темишвар, дошло је до распуштања органа власти Банатске републике и Румунског националног савета, а разоружане су и све оружане формације. Ред у Темишвару одржавала је српска војска, уз помоћ цивилне полиције. Одлуком команданта Моравске дивизије пуковника Панте Грујића, Румунима с територије Баната под контролом српске војске није дозвољено да учествују у раду Велике народне скупштине у Алба Јулији”, наводи Вајагић.
Српска војска је у Јасеново ушла 8. новембра 1918. године и недуго затим су изабрани и делегати села за Велику народну скупштину у Новом Саду. Причу о делегату Кузману Марковићу преносимо по сећању његовог праунука Владана Станојева, некадашњег судије Прекршајног суда у Новом Саду.
Кузман Марковић је рођен 26. октобра 1869. године у Луговету, на реци Нери у Румунији, наспрам Беле Цркве. У српској литератури се назив села среће и као Ланговет, који је значајан због српске националне мањине у Румунији.
– Мој отац Богдан, син Кузманове кћерке Вукосаве, био је историчар и истраживао је прошлост наше породице – наводи Владан Станојев. – Он ми је причао да му је деда Кузман једном приликом показао фотографију с Велике народне скупштине на којој се види и он, али не знам судбину те фотографије. Покушавам да је нађем међу старим фотографијама и разгледницама, али засад нисам успео. Била би интересантна јер се на тој слици, како ми је отац причао, виде не само знамените личности тог доба него и остали учесници Велике народне скупштине.
Делегат Кузман Марковић потиче из свештеничке породице. Његов отац Викентије Марковић био је родом из села Царевца у општини Велико Градиште у Србији. Био је угледни православни свештеник, прота, међутим, у Царевцу се замерио с Турцима и након тога морао да оде из села. Чамцем је прешао Дунав и населио се у румунском селу Ланговет. Ту су му се родили синови близанци Дамјан и Кузман.
– Дамјан је почео да се бави пољопривредом, а прадеду Кузмана, пошто је увек био врло темпераментан и имао смисла за трговину и организацију, уписали су на Трговачку академију. Није то била права академија већ средња школа у рангу данашње гимназије – прича Владан Станојев.
Кузман се у Ланговету оженио 1890. године и из тог брака с Кристином добио је кћерку Вукосаву и сина Богдана. Нажалост, његова супруга је умрла и после извесног времена Кузман се поново оженио, али у браку с другом женом, Розом, није имао деце.
– Прадеда Кузман је био крупан, висок човек, увек активан – прича наш саговорник. – У Ланговету је отворио велику продавницу, а аустроуграска војска му је дозволила да отвори и војну кантину. За ту кантину је набављао разноврсну робу, па и пиће, из Аустроугарске и Русије. То се допало официрима и због великих организационих способности су му дозволили да периодично организује и официрске балове – да нађе салу, музику, специјално пиће и да брине о шивењу гардеробе за ту прилику. Ту је себе налазио. Имао је тим кројача с којима је радио, а умео је и да тргује са свима. Знао је да говори мађарски, румунски, немачки, руски и словачки, истина, није знао и да пише на тим језицима, али се солидно споразумевао и сви су га ценили.
Углед међу људима и поштење су били услов да неко буде изабран за делегата Велике народне скупштине у Новом Саду. Избор није зависио од политичких странака. Прадеда је у селу био поштован и цењен човек па га је народ изабрао за свог делегата на Скупштини која је донела одлуку о присаједињењу Баната, Бачке и Барање Краљевини Србији – каже Владан Станојев.
Кузман је на официрске балове водио и кћерку, која се тако упознала с аустроуграским официром Тодором Станојевом. Удала се за њега и родила троје деце: кћерку Загорку и синове Миодрага и Богдана, оца нашег саговорника. После Првог светског рата, Кузман се из Ланговета преселио у село Уљма, где је са сином Богданом отворио дрвару. Тада се много градило и потражња за грађевинским материјалом била је велика. Дрво се допремало из Босне до Ђердапа, одакле се извлачило воловима и коњима. Кузман се, међутим, разишао са сином због тога што се није слагао с начином живота који је водио, па се преселио код кћерке у Јасеново.
– У селу је отворио велику дрвару. Био је способан да набавља дрво и из Словеније. Свима је излазио у сусрет. Дрво је давао и на вересију, због чега су га сви ценили.
Кузман Марковић је умро 1956. године у Јасенову, где је и сахрањен.
Ержебет Марјанов
