Пре месец дана Републичка влада озваничила је одлуку по којој ће се Паризу и Пекингу придружити и Лондон. По ранијем плану, након тога следи отварање културних центара у још две светске метрополе, Москви и Берлину.
Културни центар у Паризу основан је 1973. године, тада под покровитељством СФРЈ, а прве просторије биле су у близни Јелисејских поља. За рад КИЦ-а на самом почетку било је задужено Министарство информисања, да би потом био предат у надлежност Министарству иностраних послова СФРЈ. Као државна институција, КИЦ је имао задатак да страну јавност упознаје с политичким, културним, научним и осталим садржајима, као и нашом баштином, у циљу афирмације и угледа СФРЈ у свету. Пресељен је 1978. у нови уметнички центар француске престонице, кварт Бобур, у средиште пешачке зоне у Улици Сен Мартен. Културни центар Србије се налази прекопута једног од највећих светских музеја савремене уметности, Центра „Жорж Помпиду”. Како тврде у МИП-у КЦС свакоме пружа прилику да открије богатство српске културе и ближе упозна њену разноликост. Током године у Центру се одржавају изложбе, књижевне вечери, концерти, филмске пројекције, предавања, семинари, конференције за новинаре, презентације туристичке понуде Србије, у сарадњи с институцијама и уметницима из земље. Међународна сарадња, додају, остварује се и кроз размену с колегама из других страних института и културних центара, који су најбројнији управо у Паризу, где 50 земаља поседује своја културна представништва.
Ексклузивна локација у британској престоници
Културни центар у Лондону, како је најављивано, биће смештен на ексклузивној локацији у британској престоници. Налазиће се у четвороспратној згради у Деринг стриту, десетак метара од једне од најатрактивнијих улица у Европи – Оксфорд стрита, коју сваки дан посете стотине хиљада људи. Та зграда је некада била у власништву компаније ЈАТ, али је због дуга припала Министарству спољних послова. Последњи пут коришћена је током Олимпијаде у Лондону 2012, када је у њој био смештен „Српски павиљон”. За реконструкцију објекта обезбеђено је 100 милиона динара, а из МИП-а најављују да ће бити реч о модерном културном центру, који ће промовисати креативне индустрије и иновативност.
За тај културни центар јавност је, нажалост, могла да чује и кроз неколико афера које су изазвале велику медијску пажњу. У априлу прошле године чак се десио сукоб између садашњег директора Радослава Павловића и двојице службеника. Министар спољних послова Ивица Дачић рекао је тада да постоје проблеми у појединим дипломатско-конзуларним представништвима, и као пример навео Париз, где постоје неспоразуми између амбасаде Србије и Културног центра Србије. Неколико месеци касније, на захтев Министарства културе и информисања, из излога је уклоњена спорна скулптура Дизнијевих јунака јер је, како је оцењено, њен садржај непримерен. Скулптура је представљала Микија Мауса и Пају Патка у непримереној пози, а Министарство је упозорило на то да „излагање таквог дела није у духу замишљене и правилно схваћене мисије и задатка КИЦ-а у Паризу, те да тај догађај сматра пропустом у раду кустоса изложбе и одговорних у тој установи културе и непријатним инцидентом, који није требало да се догоди”.
Чије су гусле?
Звуци гусала у Културном центру Србије у Пекингу били су својевремено спорни за Министарство културе Црне Горе. Наиме, они су оптужили организаторе отварања нашег културног центра да су посегнули за „нечим што је туђе, културним наслеђем Црне Горе – и представили га као своје”. Црногорско министарство скренуло је пажњу на то да би, имајући у виду „чињеницу да је певање уз гусле део културног наслеђа више балканских народа”, била обавеза да се „у најмању руку” обазривије презентује то „нематеријално достигнуће”. Уз признање да „певање уз гусле припада и културном наслеђу Србије”, замерили су што је на том наступу гуслар „био обучен у црногорску народну ношњу”.
Министарство културе и информисања Србије саопштило је тим поводом да упис гусала на УНЕСКО-ву листу нематеријалне културне баштине не значи да се тврди да су Срби измислили гусле и гуслање, него да је реч о темељној и живој баштини српског народа, о чему сведоче бројна удружења и посећене гусларске вечери. Србија је, приликом номинације певања уз гусле за УНЕСКО-ву листу поднела опсежну документацију и током двогодишње процедуре, стручњаци су вредновали приложени досије и читава процедура је била јавна. Гуслар који је извео своју песму на отварању Културног центра „Иво Андрић” у Пекингу био је одевен у ношњу коју су носили и носе Срби у Црној Гори и Херцеговини, и то је чињеница коју ниједна нова идентитетска конструкција не може изменити, наведено је у саопштењу српског министарства.
Уз звук гусала, Културни центар Србије „Иво Андрић” у Пекингу је отворен 29. новембра прошле године, а министар Владан Вукосављевић тада је оценио да ће та установа допринети томе да се култура и уметност Србије још боље представе кинеској публици. У уметничком кварту 798 у Пекингу отворено је место где ће, очекивало се, кинески грађани моћи да упознају српску културу. Вукосављевић је најавио да ће Центар промовисати српски филм и Србију као филмску локацију и створити услове да кинески грађани упознају српски језик и књижевност. Тамошња јавност ће бити информисана и о Србији као туристичкој дестинацији, и то разноврсним фестивалима и културним наслеђем, пре свега средњовековном баштином. Министар је изнео уверење да Културни центар неће бити само дом српске културе већ и истинска кућа пријатељства српског и кинеског народа. Нажалост, половином ове године културни центар обуставио је рад јер није завршена комплетна папирологија у складу с процедурама НР Кине. У Министарству културе су објаснили да су акт о регистрацији и дозвола за рад уредно добијени пре отварања Културног центра, но остао је део који се тиче разлика у пореском систему. Очекују да ће Центар „Иво Андрић” до јесени наставити редовне активности јер је „овде реч искључиво о административно-техничкој препреци и решењу”. Споразум између влада Србије и Кине о обостраном оснивању културних центара предвиђа да се они оснивају и делују у складу с прописима државе пријема. То значи да КЦС у Пекингу, по тумачењу кинеске стране, делује као кинеско правно лице, док се по нашем закону културни центар сматра јавном организацијом, у оквиру буyетског система Србије.
С. Станковић
