Питање улоге културних центара Србије у свету, који су сада нажалост сведени само на Културно-информативни центар у Паризу, актуелизовао је "случај" скулптуре Милорада Стајчића на којој су приказане фигуре Микија Мауса и Паје Патка у положају који асоцира на сексуални чин, а која је постављена испод фотографије фреске Белог анђела на изложби у у центру у Паризу.
Министарство културе и информисања саопштило је јуче да је из излога “уклоњен артефакт који је изазвао контроверзе у српској дијаспори, али и у домаћој јавности”, али истовремено наново актуелизовало суштинско питање: коју врсту националног стваралаштва културни центар у иностранству треба да представља.
За Милету Продановића, проректора Универзитета уметности у Београду који подсећа да се центар у Паризу налази прекопута чувенох француског Националног центра за културу и уметност "Жорж Помпиду" познатијег као Бобур и да кроз тај простор често у једном дани прође и до 300 хиљада људи, кључно питање је - " како се за све време постојања КИЦ Србија није нико запитао зашто у њега уђе тек педесетак људи у једном дану".
Он каже да је често осамдесетих година прошлог века на улазу у КИЦ затицао плакате које најављују концерте Мирослава Илића или изложбу лесковачких папричица.
"Културни центри Србије у иностранству морају да буду места где се представљају актуелна збивања и достигнућа у нашој савременој уметничкој продукцији, а не туристички пунктови где се најављују окупљања дијаспоре." казао је Продановић.
Он сматра да је наводно спорна скулптура Милорада Стајчића, заправо један од најважнијих концептуалних радова насталих у овој деценији.
"Њему је место преко пута Бубура, јер се у Бубуру налазе радови сличне провокативности. После дужег времена та изложба је била пун погодак за КИЦ Србије. Зашто се нико не запита шта ради понижавајуће лоша копија најважније фреске са Западног Балкана из 13. века на фасади КИЦ Србије преко пута Бобура. Да ли ће посетиоци Бобура након Дишана, Пикаса, Маљецвића... разумети поруку коју носи лоша фотографија Белог анђела из манастира Милешева" запитао се Продановић.
Радослав Зеленовић, управник Аудио визуелног Архива и Центра за дигитализацију САНУ такође сматра да наши културни центри треба да буду места где се осветљава актуелна уметнича продукција у Србији:
"Никако не смемо дозволити да се културни центри које ћемо отворити по свету, претворе у места где ће се наша дијаспора осећати као код куће. Културни центар мора да буде место где ћете све важне сегменте сопствене културе представити пре свега представити житељима града где се он налази" казао је Зеленовић.
Он примећује како нисмо много научили из искустава финкционисања културних центара страних држава које се налазе у Србије.
"У центру Београда имате неколико културних центара великих европских земаља. Французи су отворили културни центар у Београду 1920. године. Има много људи који су се у Србији упознали са радом иностраних културних центара. Није грех да та искуства искористимо у процесу успостављања наших културних центара по свету" каже Зеленовић.
Дизајнер Славимир Стојановић објашњава да је култура пре свега промишљање света око нас и да презентовањем идеја како се у Србији промишља тај свет, треба да се баве наши културни центри по свету.
"Неопходно је осмислити места у свету где би уметници који квалитетно промишљају нашу садашњост, прошлост и пре свега будућности добили простор да изажу своје радове.", каже он и закључује да је презентација уметности изузетна дипломатска дисциплина на коју као друштво треба више да обратимо пажњу.
Ове јесени, како је најављивано требало би да буде отворен Културни центар Србије у Пекингу, а министар културе Владан Вукосављевић у ранијем интервјуу за Тањуг рекао је да је план да следећи буде отворен у Москви, а потом у Берлину.
“Имамо идеју да отворимо центре и у Трсту, Сентандреји или Будимпешти, евентуално у Араду или Темишвару, рекао је Вукосављевић.
