„ДНЕВНИК” У ПОСЕТИ СПЕЦИЈАЛНОМ РЕЗЕРВАТУ ПРИРОДЕ „БАГРЕМАРА” Кукурјак као темељ заштите (ФОТО, ВИДЕО)
У оквиру еколошког серијала о заштићеним природним добрима које баштинимо у Војводини, до сада смо на страницама „Дневника” представили 15 од укупно 16 специјалних резервата природе који су на списку Покрајинског секретаријата за урбанизам и заштиту животне средине.
Последњи у низу, али не и мање важан, СРП „Багремара”, простире се на западу Бачке, северно од насеља Бачка Паланка, који је статус заштићеног подручја понео захваљујући кукурјаку, строго заштићеној врсти у категорији крајње угроженог таксона према Црвеној књизи флоре Србије. Логичан след била је наша пустоловина баш ка овом парчету раја, не би ли смо напунили батерије, пробудили успавана чула и уживали у чарима овог зеленог бисера који негујемо на северу наше земље.
А све је почело 1978, када је заправо била заштићена само једна мешовита састојина четинара, у чијој се непосредној близини нала- зило станиште природне биљне реткости, кукурјака. Тих четинара више нема, што је последица суперћелијских олуја од пре пар година, које су практично опустошиле цео тамошњи природни крај, говори нам самостални стручни сарадник за заштићена подручја у ЈП „Војводина Шуме” Ивана Васић, док чувар овог блага Миленко Благојевић додаје да је на потезу од Бачке Паланке до Новог Сада изгубљено више од 1.300 хектара шума, а да је страдао скоро комплетан резерват, са скоро 100 посто штете.
У границама резервата дом је пронашло 93 врсте инсеката
Туризам није у примарном фокусу
Овај специјални резерват зониран је на први степен заштите који „влада” на око 29 одсто територије, и други степен који се шири на око 70 одсто, док трећи режим заштите изостаје. У суштини, ово подручје у фокусу је заштите, а не туризма, али уз пратњу управљача, дозвољене су контролисане посете. С тим у вези, формиране су и рекреативне шетне стазе које нису дугачке, али су довољне релације да се постигне унутрашњи баланс. Такође, „Багремара” се користи и као учионица на отвореном, јер се дозвољене посете које су у вези са научно –истраживачким радом.
– Мешовита састојина четинара бројала је хектар и по површине туја, борова, дуглазија и секвоја, међутим око 70 одсто је уништило невреме. Оно што је остало није могло да опстане, те смо и то уклонили, и након годину и по дана, колико нам је требало да извучемо сва стабла пала од олује, тај простор смо оплеменили аутохтоним једногодишњим садницама храста лужњака. Али нисмо ту стали. Наиме, и око овог туристичког „Гранд комплекса” смо имали површину од око пола хектара са које су изваљена дебла багрема, а ми смо искористили прилику да окренемо ситуацију у нашу корист и засадимо аутохтони храст – каже Благојевић.
Почетком 2.000 година, Ивана каже да је подручје кренуло мало више да се истражује. На кратко је заштита простора била и укинута, да би се новијим истраживањима утвдило да се кукурјак налази у оквиру целе газдинске јединице Багремара, а не само око четинара. Како се ради о врсти која је крајње угрожена код нас, покренут је поступак за просторну заштиту њеног станишта, те је Уредбом Владе Србије, 2007. године проглашен за заштићено природно добро од изузетног значаја, односно природно добро прве категорије.
– Када је поново успостављена заштита, обухватала је већи простор од пређашњег те са данас она спроводи на 389 хекатара. Под првим и другим степеном заштите је површина од око 118 хектара, а заштитну зону чини 271 хектар. По подацима из Студије заштите коју ради Покрајински завод за заштиту природе, и на основу наших истраживања и мониторинга стања на терену, кукурјак се у резервату практично налази на скоро 100 хектара, укључујући и локалитете у оквиру заштитне зоне, где их има у великој бројности. Ова природна реткост јавља се у хрпама на различитим микролокалитетима, на површинама од око пар квадрата. То је добра ствар, јер нам ова сазнања могу послужити у будућности, да ревизијом станишта, проширимо границе овог заштићеног подручја – говори нам Ивана Васић током шетње шумом у којој царује багрем, уз мале састојине црног ораха, и појединачна стабла храста лужњака и пољског јасена.
Постоје неки подаци да је присуство кукурјака уочено у Источној Србији, у околини Ниша и Ваљева, али Ивана каже да оно још није званично, те се СРП „Багремара” практично води као једини потврђени локалитет ове врсте, која је иначе природна реткост и у суседним земљама. Током нашег обиласка, нисмо имали ту срећу да овековечимо овај крајње угрожени таксон који иначе потиче из фамилије љутића, с обзиром на то да, ако преведемо његов назив са латинског језика, кукурјак значи „зимско цветање”. Његов цвет боје сунца видљив је крајем фебруара, почетком марта, када „разбија” монотонију белине снежног покривача (под условом да га те зиме уопште има), најављујући буђење раног пролећа. Управљачи кажу да је слика те зимске идиле непроцењива.
Неплодно тло
У границама резервата постоје делови екосистема у којима неће ништа да расте. Чак ни багрем, који је прилагођен на све услове средине, па ни коров. Управљачи кажу да су радили педолошку анализу земљишту, и сумње су да је у питању заслањено земљиште, или је пак сплет природних околности који је довео до тог стања. Но, тим проблемом ће се сигурно позабавити у будућности, јер и сами желе да открију до краја о чему се конкретно ради.
– Током мониторинга 2014. увидели смо да је дошло до угрожавања станишта кукурјака, који је темељна вредност овог заштићеног подручја. Наиме, багрем прави мало затвореније састојине, нарочито током свог обнављања, што нарушава опстанак кукурјака, који је хелиофилна врста и воли да се „купа” у сунчевој светлости. Зато смо спровели један пројекат захваљујући ком смо успели да вратимо природни баланс и створимо услове да се кукурјак поново рашири – истиче наша саговорница, а ми ћемо у наредном недељном броју „Днев- ника” посветити више пажње овој мери заштите.
Шуме Багремаре, у флористичком погледу, спадају у најинтересантније антропогене шуме, са очуваним представницима некадашње природне шумске вегетације. Нарочито је значајно присуство ранопролећних геофита, вишегодишњих зељастих биљака које чувају резервне материје у подземним органима попут луковица или ризома и на тај начин преживљавају неповољне периоде године (суше, хладно- ће....). Док залазимо дубље у шумско окружење, препуштамо се мирису и пријатним звуцима тишине која нас окружује, и омамљени призором, дивимо се огромним бодљама које попут трновитих ружа чувају стабло гледичије (трновац) целим њеним растом. Из мисли нас пренуше речи чувара Миленка, који нам руком указује на оборена стабла, са кореновима уздигнутим изнад земље, и то невероватних размера. Мало даље између старих оборених предака и уздигнутих сведока прошлости који су остали усправни одолевши јачини природног непријатеља, празнина испуњена тананим садницама краде нам поглед са „трнових ружица”.
Кукурјаков цвет боје сунца видљив је крајем фебруара и у марту
– И у овом делу је суперћелијска олуја оставила трага, а ми смо успели донекле да надоместимо губитак и пошу- мимо га са багремом. Ради се о површини од педесетак хектара, те технички није било изводљиво ту садити било коју другу врсту, па чак ни аутохтону – указује наш саговорник.
Вреди споменути и да су свој дом у границама резервата пронашле и 93 врсте инсеката, а забележено је и 70 врста птица, од којих су 30 гнездарице (мишар, велики детлић, кос, плава и велика сеница...). Присутне су и „луталице” које се повремено појављују, или пак потраже одмор под окриљем Багремаре приликом сеобе попут црне луње, јастреба, пчеларице...
Што се тиче планова за будућност, Ивана Васић каже да их чека обнова едукативне учионице која се налазила на самом улазу у „Багремару”, а која је такође због удара олује потпуно уништена. Морају да надоместе и одваљене клупе, столове и инфо табле јер је природна непогода била немилосрдна, што ће до краја године моћи и да ураде, захваљујући средствима добијеним од Покрајинске владе, баш за те намене.
Ивана Бакмаз