КОРЕНИ СУ ПРЕСУДИЛИ Анђела се вратила у Ивањицу, јер Луксембург има ред а Србија топлину
Шест година живота у Луксембургу научиле су Анђелу Милутиновић из Ивањице дисциплини и тачности, али су је и подсетиле колико топлине и блискости носи свакодневица у Србији.
После искуства у једној од најуређенијих европских земаља, одлучила је да се врати кући, тамо где осмех и спонтана реч значе више од правила и система.
Живот у Луксембургу, истиче Анђела, оставио је траг који ће носити целог живота. Анђела Милутиновић из Ивањице, студент завршне године Пољопривредног факултета, одлучила је да се опроба у угоститељству и да изблиза осети како изгледа живот у једној од најуређенијих земаља Европе.
„Радила сам у ресторану, окружена људима различитих националности и култура. Кроз тај посао научила сам колико дисциплина, тачност и посвећеност могу да обликују свакодневицу“, истиче Анђела. Данас се и даље бави угоститељством, али на свом терену у Србији, где се осећа као код куће међу својим људима.
Шест година боравка у Луксембургу показале су како изгледа систем у којем све функционише. „Јавни превоз је тачан у минут, улице су чисте, људи уредни и посвећени послу. Град одише сигурношћу и тишином, а друштво је организовано тако да свакоме пружи стабилност.“
Ипак, оно што се на почетку чинило као предност, касније је постало терет. „Та тишина временом ми је постала прегласна. Људи су коректни, али дистанцирани. Разговори се ретко прелију у блискост, а пријатељства се граде споро и уз опрез“, истиче Анђела. „Недостајала ми је она српска спонтаност, када незнанац у реду за хлеб прозбори шалу, када се комшија сети да пита како си, када се разговор води више срцем него правилима.“
За Ивањчанку Анђелу, поређење две земље јасно је: „Луксембург има ред, али Србија има топлину. Можда овде свакодневица уме да буде неуредна, а живот изазован, али наша срдачност и искреност дају посебну вредност.“
Својим речима, додаје да одлука није била тешка: „Зато сам се вратила. Мој дом је тамо где осећам да припадам, међу људима који живе отвореног срца, где се сваки осмех рачуна и где сваки дан носи смисао, у земљи која, упркос свим манама, има душу.“
Искуства попут Анђелиног подсећају да је важно ценити оно што имамо. Ред и стабилност јесу вредни, али топлина дома и заједништво остају највеће богатство које Србија треба да чува и негује.