МЕЛИНДА ЈЕ У ЕНГЛЕСКОЈ БИЛА "ГРАЂАНИН ДРУГОГ РЕДА" Након шест година у туђини вратила се у родну Србију! Поделила је најтежа искуства

Мелинда Фехервари је 2014. године отишла из родне Суботице у Велику Британију, тражећи нови почетак. У тој потрази за бољим животом, веровала је да ће даљина од родног места донети перспективу, али је са временом схватила да ни најуређенији свет не може надоместити тај осећај који имаш кад си код куће, пише Српски угао.

У Енглеској је све деловало правилно постављено – организација, услови, могућности за рад. Ипак, иза спољашње уредности, постојала је рупа у души коју ништа није могло испунити. Дани су били дуги и испланирани, а ноћи су носиле мисли родног града и на оно што недостаје: познат глас, осмех комшинице, осећај да негде истински припадаш.

Мелинда је у Енглеској почела од почетка, као многи који дођу са сновима, али без познанстава. Први посао био је у ресторану, обична позиција, скромна, али испуњена одлучношћу да научи сваки детаљ, сваку ситницу. Није прошло много, а њена упорност и озбиљност довели су је до места менаджера. Није тражила признање, радила је са вером да труд говори сам за себе. Иако далеко од породице, сваког дана је доказивала да достојанство не зависи од адресе, већ од начина на који се човек носи са собом и са светом око себе.

Године су пролазиле, а са доласком породице и свакодневних обавеза, све је више осећала колико јој недостаје топлина која се не налази у правилима и законима, већ у људима. Мелинда нам овде отвара душу и дели најтеже искуство: „Током трудноће сам највише схватила како гледају на нас странце, речи ‘грађанин другог реда’ су јако благе наспрам оног што сам доживела. Ниједан лекар није хтео да ме погледа како треба, само су ме пребацивали из собе у собу, увек сам била последња на листи. Касније су погрешно проценили запаљењски процес у мом организму и данима нисам знала шта ми је, а токсини су ми се враћали у крв, и трудноћа је постала ризична. То сам преживела, али после тога више ништа није било исто.“ Тада је схватила да ни савршен систем не може заменити људску бригу. Све више је осећала потребу да деца расту међу познатим гласовима, међу својим народом, тамо где сваки поглед има смисао и блискост, а не хладноћу кишних енглеских дана.

Тада је почела да схвата да посао и каријера није све у животу, већ да је суштина у блискости, у коренима који ти дају снагу. И зато је 2020. године донела одлуку да се врати у Србију. Није то био лак корак – требало је признати себи да оно што тражимо по свету, често нас чека баш тамо одакле смо пошли. Повратак није био пораз, већ потврда – да је права вредност живота и успех тамо одакле потичеш.

Поглед редакције портала Српски Угао

Данас, док свакодневица протиче у једноставнијем ритму него некада, Мелинда носи са собом искуство две земље и две истине о свету. У Србији је поново пронашла оно што је у Енглеској тражила – смисао, блискост и снагу да расте. У њеном повратку крије се тиха порука – да путовање понекад не води ка новом месту, већ назад ка себи. Јер повратак, кад долази из срца, увек значи нови почетак. Мелинда данас младима поручује: „Идите, видите, научите – али никада не заборавите где припадате. Ни једно сунце не греје као оно под којим си одрастао.“