ОСТАВИО СВЕ У АРГЕНТИНИ И ДОШАО У СРБИЈУ ДА БИ ВОЛОНТИРАО Живи под Магличем, кува у котлићу и тврди да је доброта језик који сви разумеју

Један од њих је и Диего из Аргентине, који је од колега већ добио надимак Грендпа, што значи деда.

Овај младић прешао је пола света и стигао од Аргентине до Србије и сада ужива у нашој земљи. Свој фабрички посао заменио волонтирањем и каже да му је управо Србија постала други дом.

– Радио сам четири године у фабрици у Аргентини, али тај посао ме није испуњавао. Желео сам да променим живот, да упознам свет и да помажем људима. Када сам пронашао волентерску платформу, знао сам да је то мој пут. Овде сам већ три месеца и осећам се као код куће – каже за РИНУ Диего.

Његов надимак „Granpa“ настао је случајно, али данас га носи с осмехом јер, како каже, „подсећа га да су једноставност и блискост међу људима најважније вредности”.

– Током боравка у западној Србији, помажем локалној заједници, учим о српској култури и овде сам схватио да је заправо доброта универзални језик који сви разумеју. Људи су овде топли, искрени и пуни живота. Волим Србију и планирам да се након волонтирања поново вратим чим будем могао – додаје овај насмејани Аргентинац.

Јединствена заједница Магличград настала је пре три године захваљујући ентизијазму младог археолога Милоша Сретеновића, који је управо захвљајујући волонтерима из читавог света направио праву туристичку атракцију, коју посећује све већи број туриста.

– Суштина свега је повратак природи и формирање специфичног самоодрживог насеља у ком би живели као што је то било некад. Подно Маглича направљен је специфичан камп у чијој изгрдњи су учествовали искључиво волонтери из читавог света који се пријављују преко сајта workaway.info. Када стигну у ову долину векова, они волонтирају око пет сати дневно, остало време имају да уживају у природи и пределима, јер су због тога заправо и дошли. Махом су то у питању еколошки активисти и љубитељи природе – каже Милош.

За све посетиоце обезбеђени су основни услови попут струје, воде, интернета, тоалета. Оно што ово место разликује од осталих јесте што се храна служи у котлићима, а на менију су плодови које искључиво сами проналазе у окружењу као што су вргањи, лисичарке, коприве и понека пастрмка.