ПРВИ ЗНАК НАСИЉА НИЈЕ УДАРАЦ ВЕЋ ИЗОЛАЦИЈА Жене често не препознају прве сигнале А ОНИ ВОДЕ У ТРАГЕДИЈУ

Жене, нажалост, то не могу да препознају зато што су починиоци вешти манипулатори и чине све што је у њиховој моћи како би жртву имали само за себе.

Анђелићева је за Танјуг рекла да је први знак насиља оспоравање могућности да се жена дружи са људима и да иде код родбине уз партнерову  реченицу “ја те волим, желим да будемо заједно”, због чега жене наивно помисле да је то љубав, да је добро што њихов партнер жели да проводи време само са њима и да не излази са друштвом.

- Тада сте већ у опасности, немојте да нико гледа само у вас. После креће то оспоравање, поседовање и физичко насиље које увек има реченицу ‘да ти то мени ниси рекла, урадила, ја не бих морао да те тучем’. Тиме се буди осећај кривице код жртве, и ви после извесног времена, с обзиром на то да сте већ изгубили социјално окружење, почињете да се преиспитујете - навела је она.

Агресор често успева да изманипулише своју жртву и да на неки начин поседује њене мисли, изјавила је Анђелићева и поручила да никада није ничија кривица када их неко малтретира и злоставља, јер нико нема право ни због чега да диже руку на друго људско биће. Говорећи о убиству две жене и једног детета у једном дану у Бајиној Башти и Нишу, Анђелићева је рекла да је случај из Бајине Баште типичан пример агресора који не може да поднесе да “изгуби” жену, односно да оног тренутка када се жртва измешта и када не може више да је контролише, он посеже за оним најгорим.

- Она је покушала да заштити себе тиме што је отишла, али очигледно то није довољно, јер ће такав тип личности јурити ту особу зато што је све подношљиво за њега осим тога да жена оде и напусти га. Други случај је више базиран на дугогодишњем односу и трпљењу нечега, где особа страда - навела је она.

На питање због чега се жртве насиља у Србији и даље ретко коме поверавају о томе и на који начин се оне могу охрабрити да препознају и на време напусте токсичне и насилне односе, Анђелић је рекла да на Балкану постоји културолошки феномен да треба да се сачува брак и породица по сваку цену, што није добро, јер мора да постоји граница. С друге стране, Анђелићева је додала да постоје и трансгенерацијске патологије, односно да су жене понеле моделе понашања од својих мајки и бака или да су саме у детињству доживљавале злостављање, због чега нормализују ненормално понашање друге особе.

- Тада дођете до тога да нормализујете то да је ваш партнер хронично посесиван, да вам свашта ускраћује, да вас оптужује, злоставља, и кажете ‘добро - није тако страшно, не иде по кафанама’. Жене су склоне да оправдавају насиље које доживљавају, и то значи да су тај модел понеле од неке претходне генерације. Јако је битно да будемо свесне тога да оправдање за насиље не постоји - поручила је она.