УХВАЋЕНА ВЕЛИКА БЕЛА АЈКУЛА КОД КОТОРА! Рибар остварио историјски улов, а онда урадио нешто НЕОЧЕКИВАНО

Иако се често верује супротно, ова врста морског пса природно залази у Јадранско море и становник је читавог Медитерана. Њена бројност је, међутим, знатно нижа него у прошлости.

"Велика бела ајкула (Carcharodon carcharias) једна је од најпознатијих врста животиња у свету, а њена медитеранска популација сматра се критично угроженом. Налази ове врсте у медитеранским земљама постали су веома ретки и често се појединачно описују у научној литератури. Према подацима Института, током протеклих готово 30 година, ово је тек трећи улов ове врсте у нашим водама. Најновији налаз младе јединке у Јадрану забележен је 2023. године, у суседној Хрватској", саопштили су тим поводом из которског Института за биологију мора (ИБМК).

Наглашавају да, иако одрасле јединке велике беле ајкуле могу представљати опасност за човека, напади ајкула су уопште нешто што се ретко дешава.

"Већина људи има урођени страх од животиња које могу бити опасне по нас, што је у потпуности разумљиво. Ипак, кроз правилно информисање, без сензационализма, може се увидети да је учесталост напада ајкула на људе знатно мања у поређењу са многим другим животињама, чак и неким од оних које сусрећемо свакодневно. Природњачки музеј Флориде води светску базу напада ајкула на човека. Према њиховим подацима, током 2024. године забележена су четири напада са фаталним исходом, по један у: САД-у, Западној Сахари, Египту и Малдивима. Ова статистика обухвата све врсте ајкула, не само велику белу", објашњавају из ИБМК.

Подсетили су да је у Црној Гори забележен је само један фатални напад ајкуле на човека, средином прошлог века у близини Будве.

"Од превентивних мера, препоручује се избегавање пливања у зору, на већим удаљеностима од обале, или у близини риболовних активности. На нашој страни Јадрана напади се дешавају изузетно ретко, а последњи са фаталним исходом догодио се у Хрватској прије пола вијека (1974. године). Последњи напад у Јадрану десио се 2008. код острва Вис у Хрватској, без смртног исхода, када је ајкула напала рониоца који је са собом носио уловљену рибу. Временска разлика између последња два напада на источној страни Јадрана износи више од 30 година. Као и у случају било које друге дивље животиње, није могуће предвидети хоће ли се, када и где напад догодити", поручли су из ИБМК.

У већини медитеранских земаља, па тако и у Црној Гори циљани је излов велике беле ајкуле забрањен. Ова врста заштићена је Решењем о стављању под заштиту појединих биљних и животињских врста из 2006. као и Наредбом о ловостају узрасних класа риба и других морских организама из 2015.

"Захваљујући господину Митровићу, добили смо веома редак и вредан податак са научне тачке гледишта. Како се и препоручује, он је ослободио живу јединку из мреже док је још била у мору и Институту доставио све информације о улову, заједно са фотографијама, на чему смо му захвални", навели су из ИБМК уз подсјећање да је на Јадрану и другим деловима Медитерана, недавно спроведено истраживање италијанских маринских биолога "са намјером да се пронађе и означи јединка ове врсте".

"И поред вишегодишњих покушаја, недна бијела ајкула није забележена. Истраживање је објављено у научном часопису Ацта Адриатица. У оквиру пројекта “Јачање грађанске науке ради унапређења пријављивања случајног улова ајкула и ража у Црној Гори“, Институт спроводи програм грађанске науке #пошаљиајкулу. Пројекат се финансира Регионални Центар Активности Посебно Заштићених Подручја (Регионал Ацтивитy Центре фор Специаллy Протецтед Ареас – УНЕП/МАП-СПА/РАЦ) кроз позив за мале пројекте за спровођење комуникационих иницијатива за очување хрскавичавих риба у Јадранском региону", истакли су из Института додајући да је стога Митровићев улов веома значајан.

Ајкуле, раже и химере, односно хрскавичаве рибе, спадају међу најугроженије групе кичмењака на свету. Савремени научни подаци указују на то да се више од трећине врста из ове групе суочава с претњом изумирања. У последњим деценијама напори за очување хрскавичавих риба значајно су повећани.

Међу многим разлозима, кључни је правилно функционисање морских екосистема, које зависи од ове групе риба, која контролише бројност популација многих врста морских организама. Велика бела ајкула је највећи предатор међу рибама. Може нарасти у дужину и до седам метара и тежити и преко 2.000 килограма. Она је у врху ланца исхране у морима и океанима јер нема познатих природних предатора који лове велику бијелу ајкулу, осим у веома ретким случајевима када ову врсту нападају китови убице (орке).

Велика бела ајкула живи у скоро свим приобалним и подручјима близу обале, која имају температуру између 12 и 24 °Ц, док су највише настањене у Сједињеним Америчким Државама, (североисток и Калифорнија), Јужноафричкој Републици, Јапану, Океанији, Чилеу, и Медитерану, укључујући Мраморно, Јадранско море и Босфор.

Велика бела ајкула је пелагијска риба, која се уочава углавном у присуству фока крзнашица, морских лавова, китова, других ајкула и већих пелагијских врта риба што све спаде у њен природни плен. У отвореном океану, примећене су на дубинама до 1.200 метара. Ови налази су у супротности са традиционалним запажањима да је бела ајкула приобална врста.

Роман “Ајкула” америчког књижевника Питера Бенчлија и истоимена његова култна филмска адаптација редитеља Стивена Спилберга чија се 50-та годишјица премијере навршила управо ових дана, приказали су белу ајкулу као свирепог предатора који убија људе. То је међутим, далеко од истине јер човек није омиљен плијен беле ајкуле и она га најчешће напада сасвим случајно или опортунистички, заменивши човека у мору за свој омиљени плен – фоке.

(Телегрф.рс/Вијести)