Након освежења и договора о плану обиласка Дебељаче и Падине - Ласло ми показује паное са фотографијама које сведоче о различитим културним манифестацијама које су се протеклих деценија дешавале под овим кровом: позоришне представе, концерти, песничка надметања...
Оно по чему је ово село чувено у Банату, Војводини па и шире свакако је Вашар у Дебељачи који се на овдашњем вашаришту традиционално одржава већ више од једног и по века у чему је свакако рекордер на овим просторима. Ласло нам прича да је дозвола за вашариште добијена 10. августа 1862. а први Дебељачки вашар се десио 1873. па се ове године слави 150 година. У почетку је Дебељачки вашар трајао 3-4 дана и одржаван је три пута годишње. Данас га организује локално ЈКП “4. Октобар“ и одржава се 6 пута годишње (март, април, јун, август, септембар, новембар) увек петком и траје један дан. На вашару који је узгред и највећи у Банату, продаје се стока, ту су и разне занатлије, šeširyije, опанчари, обућари и многи други. Буде ту и шатора са живом музиком, пићем и храном, посластичара од којих се може купити „медени колач са огледалом”, ту су и рингишпили као и играчке за најмлађе.
После пар минута хода од Дома културе стижемо до православног Храма Преображења Господњег испред којег нас дочекује љубазни јереј Игор Карановић. Прича нам да је црква подигнута 1935. за време Епископа банатског Георгија Летића и владавине Петра Другог Карађорђевића о чему сведочи и табла у унутрашњости храма.
Иначе, Српска православна црквена општина у Дебељачи формирана је још крајем 19. века а 1920. је купила једну кућу за парохијски дом (стан свештеника). Иконостас у новосаграђеном храму је осликао Рус избеглица Владимир Зелински 1936. Привремена православна богомоља је била смештена у згради Основне школе. Током закопавања крста на место у парку, где ће се подићи храм, прочитан је текст повеље која је у темељ узидана. Након тога црепајски свештеник Богдан Новаковић је у свом говору изнео „велике сметње које су дебељачки православни грађани морали отклонити док су до овог момента могли доћи”. Закуску је како сведоче списи, приредио Светозар Јовановић секретар Црквене општине Дебељача.
Садашњи свештеник Игор Карановић каже како се број верника повећао након Олује када је Дебељача највише од свих села у овом крају прихватила избеглице из Хрватске. Тиме је ово место потврдило репутацију најтолерантнијег банатског села. Наиме, овдашњи већински Мађари припадници су реформатске вероисповести и увек су били отворенији за различитости од неких других религија. Тако је у Дебељачи пре Другог светског рата постојала и највећа овдашња заједница Јевреја о чему сведочи зграда синагоге и сачувано Јеврејско гробље које ћемо касније посетити. Свештеник Карановић нам отркива и да је после Октобарске револуције у Дебељачу дошла и заједница руских Рома православне вере. Показује ми и Јеванђеље на руском који су донели са собом и каже да се већина презивају Романов и Иванов.
Посвета на Јеванђељу је посебно занимљва и сведочи о драматичном путу његовог власника од Русије преко Цариграда и грчког острва Лемнос до Дебељаче: „Ово Свето Јеванђење наш отац и родитељ Бенијамин Иванов примио је из руку његовог високопреосвештенства господина Антонија, митрополита кијевског и Галиције, првосветитеља Руске православне цркве заграничне на дан 14. марта 1921. године када је био рукоположен од стране господина Бенијамина, бившег управника војног и поморског свештенства Наоружаних снага Јужне Русије у сан (чин) свештеника у цркви бивше Руске амбасаде у Цариграду и наименован за свештеника штаба Кубанске козачке дивизије на острву Лемносу и за учитеља Дечије школе исте дивизије. Свето Јеванђеље дао је наш отац на дар Храму Преображења Господњег у Дебељачи по одласку у пензију марта месеца 1963. Синови: Светозар, Николај, Владимир и Александар.”
Свештеник се жали да је протеклих година све мање верника: „После Олује и доласка наше православне браће из Хрватске овдашња заједница је порасла. Међутим, када је већина њих добила касније хрватске ЕУ пасоше, скоро су сви отишли даље!”
Иако увеку мањини, Срби су у Дебељачи имали своје веома знамените представнике.
Тако је почетком 20. века апотекар и парфимер Сима Т. Јоановић долази у Дебељачу и након што је од апотекара Амбрози Шандора купио апотеку зида нову савремену стамбено пословну зграду на тадашњем Јелисаветином тргу у коју усељава своју апотеку која је била опремљена по највишим стандардима тог времена. Апотека је имала своју галенску лабораторију у којој су израђивани лекови, козметика и парфимерија као и прехрамбене ароме. Апотека је нарочито била позната по козметичким линијама „Наталија” која се састојала од дневне и ноћне креме, пудера и парфема као и по колекцији „Симоти” која се поред крема, пудера и шминке састојала и од палете од преко 50 различитих мирисних акорда прилагођених најширем броју потрошача. Ова апотека је имала и своје стовариште лекова и дрогеријске робе којима је снабдевала остале апотеке и продавнице широке потрошње. Апотекар Сима Т. Јоановић продавао је у Београду преко фирме „Орион” у Господар Јевремовој улици, своје квалитетне домаће парфеме. Након принудног откупа у овој апотеци која је у међувремену постала Народна апотека оформљена је савремена биохемијска лабораторија. Потребно је напоменути да су при апотекама овакве биохемијске лабораторије постојале у Војводини само још у Новом Саду и Тителу.
Док одлазимо даље Ласло нам показује занимљиву перспективу православне и реформаторске цркве иза ње чији торњеви изгледају као да су сједињени.
Стижемо и до Мађарске реформаторске цркве која је позната по томе што је реч о највећој протестантској цркви у целој бившој Југосалвији.
Храм је грађен је у периоду од 1830. до 1838. на темељима старе цркве која је изгорела у пожару, по пројекту инжињера Шагока Аладара, а данашњи монументални облик добија 1938. године након реновирања. У унутрашњости цркве на западној страни је хор. На хору се налазе механичке оргуље из 1871, рад радионице Ковач Јаноша из Сегедина. Механички сат на хору је из 1909. рад радионице Пантелић из Земуна. Седишта су изграђена од храстовог дрвета. Спољашњи изглед и ентеријер карактеристични су за реформаторске цркве; пошто у њима нема фресака, икона и скулптура, уобичајних у црквама других вероисповести. Зидови су једноставни, бели и рељефасти.
У самој цркви налазе и две мермерне плоче са именима свештеника од 1799. када је парохија основана (први је био Јанош Тар) до данас. Примећујем да се у протеклих неколико деценија појављују и свештенице што је у Мађарској реформаторској и Словачког евангелистичкој цркви постало веома често. Домаћини ми показују рупу од метка на стаклу између дрвених улазних врата и унутрашњости цркве. „Црква је била закључана и један партизан је у октобру 1944. ставио пушчану цев у кључаоницу и опалио! Нисмо хтели то да поправљамо да остане као сведочанство времена и шта се све дешавало!”, прича ми Ласло.
Исправљена неправда према Тибору Церни
Нешто даље у парку долазимо до споменика младићу Тибору Церни који је као војник Војске Југославије погинуо на Кошарама 1999. Тибор је рођен у Београду и живео Ковилову али су му родитељи Катица и Јожеф родом из Дебељаче где и сада живе. У ранијим изјавама за медије са огорчењем су говорили о томе како им је син сахрањен као да је погинуо као дезертер а не херој: „Када смо изашли с ВМА, са идентификације, упутили су нас у Панчево у Дом војске. Тамо смо се срели са човеком који се презива Малиновић. Договорили смо се за сахрану уз све војне почасти. Сутрадан долази возило с четири војника. Избацују га пред капијом, изјављују саучешће и одлазе. Тај осећај огорчености и понижености им никада нећу опростити. После су се правдали да је тих дана било пуно погинулих и да је дошло до неспоразума између Новог Сада и Панчева око надлежности. Моја породица и ја никада нисмо добили објашњење зашто нам је син сахрањен као да је био дезертер. Тражила сам званично од војске да ми напишу његове карактеристике као војника јер се онако сахрањују дезертери! Никада га нисам добила...”, испричала је пре четири године Катина. У међувремену Тибор је добио бисту у Дебељачи а у Ковилову у којем је одрастао и живео добио је спомен-таблу и мурал а локални спортски центар понео је његово име па је неправда донекле исправљена.
За седам дана на овом месту читајте шта смо још чули, видели а Бога ми и пробали у Дебељачи; како изгледа радионица за производњу дуња и јастука ромске породице Романов у којој су снимани неки кадрови чувеног филма „Скупљачи перија”, како данас изгледа синагога а како Јеврејско гробље у Дебељачи и шта је то „фонтош колач” и зашто без њега нема позивања у свадбу.
Роберт Чобан
